Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

88

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

онда би ошхећеном на име накнаде хребало признахи само онај износ који би он добио продајом одела ( 13 ). Друкчија je, пак, ситуацнја ако je поцепано одело припадало неком лицу које би га носило до краја његовог храјања, и од кога се не би могло заххевати да прими на име накнаде ношено одело другог лица. Вредносх одела за овог влосника (хј. упохребна вредносх) већа je него продајна цена (промехна вредносх) за схаринара; он мора да купи ново одело, а схаринар не мора. Схога њему треба, у сваком случају, пакнадихи ону вредносх коју je уништена схвар за H>eia имала, тј. његов пун интерес. Пихање je само како ће му ce хај интерес одмерихи. 7. Полазећн од тога да оштећени, с једне стране, не треба накнадом да се обогати, а с друге стране, да му треба омогућити да фактички прибави нову схвар у замену за уништену, неки правни писци предлажу за решенье овог проблема једну чисто рачунску варијанту обештећења. Они сматрају да дужпик треба ошгећеном да накнади вредносх уншптене употребљаване ствари и да му у висини разлике измеВу вредности старе и нове пронађе кредит који би му омогућио њену куповину ( ,4 ). Наспрам насталог пораста повериочеве имовине стајао би и његов дут по зајму, тако да његова имовина у делнни не би била већа него шго би била без штетног захвата. Разуме се, дужник може дати и сам зајам повериоцу до одговарајућег износа, али поверилац, ипак, на то не би имао право, пошто je штетник дужан само да накнади штету, а не и да да зајам. Y вези с тим, поставило се и питање да ли би штетник био обавезан да плаћа камату на кредит до износа разлике, ако би га оштећени сам нашао. Аутори овог предлога дају позитиван одговор на то пихање, уз наномену да би поверилац морао имати ограничено право диспозиције позајмљеним новцем, тако да би га могао употребихи само у циљу прибавл>ања нове ствари исте врсте ( I 5). С друге стране, обавеза штетника да илаћа камату на позајмљену суму трајала би само за ограничено време. То време једнако je претпостављеном трајању повериочеве старе ствари која je уништена. Али, пошто би се код ствари које трају луже време могло десити да камата на зајам нарасте и до несразмерно високог износа, цена набавке нове ствари исте врсте морала би се узети као горња храница камате чије се плаћање може наложити штетнику. Преко те границе не би се смело прећи, јер набавна цена нове ствари обештећује повериоца у пуној мери.

(13) Пример Y3ST од Козиола, исто дело, стр. 344.

(14) Кози о л, исто.

(is) Кози о л, исто, стр. 345.