Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

89

ОДМЕРАВАЊЕ НАКНАДЕ ЗА TOTAAHY lIITETY УПОТРЕБЉЕНЕ СТВАРИ

8. Као шхо се могло видети из претходних излагања, питање накнаде штете у облику „ново за старо'" веома je спорно у правној теорији и праксн. Оно je нарочито проблематично кад се посматра са становишта само једног принципа који важи за накнаду штете. То je, у првом реду, принцип репарације, који захтева да ошгећени не добије ни зише ни мањс од онога што je имао пре штетног догађаја поводом којег се поставља питање нечије одговорности. Међутим, при практичном спровођењу у живот овог принципа служимо се и другим неким правним и сопијалним начелима. Она. пак, нису у супротности са тим основним принципом, већ га само на одређен начин допуњавају и коригују. Y случају- накнаде штете који нас овом приликом интересује, постоје нарочити разлози који захтевају да се при одмеравању накнаде води рачуна о свим важећим начелима. Њиховим комбиновањем може се, чини нам се, и у овом случају постићи задовољавајуће решење. Пре света, при процени штете треба водити рачуна о степену кривице штетникове. Начело о прогюрционалности кривиде и накнаде има дубоке корене и у модерном праву. Наша судска пракса выше се такоЬе обилато служи. У случају одмераватьа накнаде за употребљавану ствар, степей кривице штетника треба максимално користити као критеријум. Ако je он при наношењу штете поступао умишљајно или са грубим нехатом, онда би га требало оптеретити и већом обавезом према повериоцу. У таквом случају, дужникова обавеза накнаде не би била једнака само тржишној вредности ствари (damnum circa rem ipsam), већ би се морала узети у обзир и штета коју трпи оштећени због тога што није у мотућности да сам сноси разлику у цени између старе и нове ствари. Дужник би, дакле, морао да му накнади штету у виду интереса, тј. оно што он осећа као губитак, а не само оно што уништено или оштећено добро эначи за сваког (pretium comune). Накнада се, према томе, не би ограничивала само на губитак вредности уништене супстанце, већ би оубхватила целокупан имовииски интерес повериочев везан за одређено правно добро и његово оштећење (pretium singulare). Међутим, ако je штетник нанео штету поступајући са обичним нехатом, од њега не би требало захтевати више него што износи тржишна вредност ствари пре оштећења. С друге стране, са напред изложении начелом треба комбиновати и начело о социјализацији одговорности. Мора се, найме, водити рачуна и о економским могућностима штетника и оштећеног. Ово начело такоЬе je признато у пракси наших судова ( 16 ). Са његовог становишта, није све-

(1в) Видети, на пример, одлуку Врховног суда Југославије, Рев. 1675/64 од 6. X 1964 Билтен Врховног суда Југославије, бр. 13. од 1964, стр. 11.