Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

19. Обавезно осигураие у јавном саобраћају јавља té најчешће у два вида: као обавезно осигураие путника од несрећног случаја и као обавезно осигураље корисника одн. сопственика моторних возила и ваздухоилова од одговорности за штехе причињене трећим лицима. Свака привредна организапија, одн. грађанин који се бави јавним превозом путника, мора да зак/ьучи уговор о обавезном осигурању путника са осигуравајућим заводом. Путник je корисник осигураиа. Он mia (а у случају иегове смрти блиски чланови породице) право да захтева накнаду непосредно од осигуравајућег завода (право на подизање тзв. директне тужбе), чак и онда кад превозник није закључио уговор о осигураиу. Поставља се питање природе ове накнаде коју добија путник од осигуравајућег завода у случају наступаиа несрећног случаја приликом превоза. Она представља унапред уговорену накнаду коју исплаћује осигуравајући завод путнику ( 37 ). Она не мора да представља потпуну накнаду штете, шго значи да путник има право да део накнаде, који прелази осшурану суму, захтева од одговорног лица. О томе праву путника, одн. чланова иегове породице, посебно говори чл. 13, ст. 2. Закона о обавезном осигураиу у јавном саобраћају (пречишћен текст у Сл. листу СФРЈ 11/68): „Ако корисник осигураиа претрпи услед несрећног случаја матерпјалну штету већу од износа који му je исплаћен по основу овог осигураиа, има од лица одговорног за штету право на накнаду само оыог дела штете који прелази исплаћену му осигурану суму односно накнаду по основу овог осигураиа.” Осигуравајући завод у случају исплате осих'уране суме нема право регреса у сваком случају. То му право припада само према превознику који није закључио уговор о осигураиу (а био je дужан да га закл>учи), као и „према трећим лицима ко ja су по било ком основу одговорна за штету проузроковану несрећним случајем”. Излази, дакле, да обавезно осигураие путника у јавном саобраћају представља како осигураие путника од несрећног случаја тако к осигураие превозника од одговорности. И обавезно осигураие од одговорности заснива се уговором који се закључује измеЬу корисника оды. сопственика могорног возила или ваздухоплова и осигуравајућег завода пре регистрације возила. Овим осигураием покривене су све штете проузроковане трећим лицима и ииховој имовини. И трећа оштећена лица имају право на накнаду непосредно од осигуравајућег завода, па чак и у случају када корисник моторног возила, одн. ваздухоплова, није закључио уговор о осигураиу или je штету про-

(37) Y Закону о обавезном осигурању у јавном саобраћају одре Вена je доња граница осигуране суме која може да се уговори пзмеђу превозника и осигуравајућег завода. Она износи: за случај смрти путника Дни. 8.000.—, за случај губитка опште радне способности путника Дин. 16.000.—, за случај пролазив неспособности за рад путника на име накнаде за губитак зараде и стварних нужних трошкова лечења Дин. 4.000. (в. чл. 9).

331

ГРАБАНСКОПРАВНА ДЕЛИК.ТНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ПРОУЗРОКОВАНУ ШТЕТУ