Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

340

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кад уговор није закључен? Ако може, по коме основу? Да ли по основу лугевврне или- деликтне. одговорности? Законски текстови се мало баве тим проблемом. Можемо цитирати само италијански ГраВански законик (чл. 1337) који каже; „Стране, при вођењу преговора и сачињавању уговора, морају поступати у добро] вери”. Ово правило се изводи из начела датог у чл. 1175, по коме су дужник и поперилац дужни да се понашају према правилима коректности. Колико je аутору познато, у другим законским текстовима не постоје одредбе које би директно регулисале одговорност за штету насталу приликом, или поводом преговора. Она се може извести из општег начела поштегьа и савесносги, које чини „правну подлогу и за односе који нису прописима регулисани или нису потпуно регулисани" ( s ). Свако je дужан да корекхыо поступа и води рачуна о оправданим интересима другога. Примена ових начела на материју одговорности за штету насталу у току преговора, сукобљава се с једним другим фундаменталним начелоы, начелом аутономије воље којим се штити врло значајан друштвени интерес слободне иницијативе. Ако би одговорност за штету приликом преговарања била сувшпе ригорозна (обухватила нпр. и culpa levis), то би зкатиб спутало ииицијативу и предузимљивост у привредном промету. Из страха од? одговорности многа лица се не би ни упуштала у ризична преговарагьа. Најзад, лице које се упусти у преговоре са више партнера, тражећи најповољнијег, што je нормално у савременом промету, нужно мора, кад ыаВе најповољнијег, прекинути преговоре са осталима. Шта ако одатле произиВе одговорност за штету коју су друти претрпели?! Сукоб ова_ два интереса поставио je пред правну теорију проблем утврБиваља неких општих пргшшша, по којима би се одговорност ЗаТптегу приликом преговора ближе одредила, и на та] начин правним субјектима дала могућност да je избегну не ограничавајућиуњихову слободну инициативу. Два je питана при том требало решити: V) шгтане основа одговорности (да ли угоиориа или деликтна) и 2. питане обил!а одговорности. Треба нагласити да прво питање има знача]ан практичан аспект. Према томе да ли се прихвати уговорна или деликтна одговорност, одређивало би се и питање терета доказивања. Y ггрвом случају би тај терет сносно дужник, у другом поверилац. При меВртародним приватноправшш односима би, ако се ради о деликтној одговорности, могло доћи до примене ordre public-a. Проблем предуговорне одгоБорности je с обзиром на дуготрајну згсхорију правне науке, релативно нов предмет изучавања правне теорије. Почетке овог изучавања не треба тражши даље од средине Прва продублена изучавања учшьена су у немачкој доктрнни. Jehrmg je у свом чувеном чланку ( 9 ) израдио, разматрајући ово питане, правну конструкцију о culpa in contrahendo. После њега je Windscheid поставио ico-

(8) Goldštajn, Aleksandar, Привредно уговорно право, стр. 67.

(0) Јhег i n g, Culpa in contrahendo oder Schadenersatz bei nichtigen oder nicht zur -Perfektion gelangten Verträgen. U: Jahrbücher für die Dogmalik des heutigen römischen und deutschen Privatrechts, 4, Jena JB6J.