Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

341

ПРАВИИ ЗНАЧАТ ПРЕГОВОРА ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА

рију уговорног ризика. Y другим земљама нетто касније ово питање третиралиГсу Faggella (у Италији), Saleilles, Planici, Josserand и Mazeaud у Француској. До данас није у теорији усвојено јединствено становшпте о овом шггању, Судска пракса, под утицајем једне или друге правые теорије, примењује различита начела при решавању спора у вези са предуговорном одговорношћу. С обзиром на то, изложићемо укратко основне теорије које су о овом пигању створене у правној доктрини. Teopuja culpa in contrahendo (Jehring). Јеринг ( 10 ) посматра проблем предуговорне одговорности као целину и примењује исте принципе како на случајеве кад уговор није закључен, тако и на случајеве" кад~ je Ттбворзакључен али je после поништен. По њему, основ одговорности je утоворног "характера. Она не щюистиче из самог уговора, који није ни заЮБучен илиуе'няштав, већ из прећутног споразума који се склапа између свих лица која улазе у преговоре. По том прећутном споразуму свака странка се обавезује другој да одговара за сваку кривицу учшьену због предлога уговора (кад се ради о преговорима) као и да осигура да уговор, о чијем се закључењу ради, пружа све услове за тражену пуноважност (кад се ради о ништавности уговора). Свака странка се, према аутору, овим споразумом обавезала да приликом заклучиваньа уговора покаже „diligentia in contrahendo”. Ако, дакле, једна од странака тражи накнаду штете због пропасти преговора или услед ништавности уговора, она мора прећутног споразума није испуњена, тј. да противник у спору иијс показао" „diligentia in contrahendo”. Diligentia in conlrahendo иијо непрвмеплиша. Она ce мења према природы уговора који je предложен. Сваки предлог уговора захтева посебно правило понашања, пажњу која му je својствена. Diligentia in contrahendo није ни само једнострана облигација. На њу je обавезна свака странка. Тако, кад пропадне уговор о купопродаји, било што je поништен било што je предмет немогућ, продавац није нужно одговоран, јер купац може такође познавати узрок ништавности или немогућности. Ако се прави да не познаје, он je крив jep не задовољава посебну пажњу која тражи припремани уговор. Према томе, ако уговор пропадне или буде поништен после заключена, остаје и даље прећутан споразум који произилази из предлога и, ако je узрок ове пропасти скривљен (постоји недостатак diligentiae, коју захтева припремани уговор), уговорна одговорност настаје и штета мора бити накнађена. Y ком обиму? Накнада ће, по Јерингу, бити израчуната према интересу који би странка имала да се не обавезује уговором који ни je настао или je поништен (негативан уговорни интерес). Ова накнада подразумева преТрпљене губитке, учињене издатке, a такође и корист коју би-поверилац извукао из другог уговора ко ји би закључио да није био задржан предлогом уговора који није настао. Тсорија Jep инга била je предмет многих критика. Њој се, пре света, замера да није заснована ни на каквом законском тексту, већ на погрешно

(W) Геринг je засновао cnojy теорију на два текста римског нрава која се односе на продају предмета ван промета. Ови текстови дају купцу тужбу која произлази из уговора, тужбу ex empto, да би се добила накнада.