Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

342

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

интерпретираном римском праву. Затим, критика види у препутном споразуму, на коме-лочива читав систем, чисху фикцију, без икакве 'везе са праксом. Тај споразум има свој живот независан од уговора. Ако je један уговор ништав или није настао, како може даље остати прећутан споразум закључен меЬу странкама у тренутку удажења у преговоре. Кад je, на пример, уговор поншптен због неспособности једне од странака, онда je логично да буде ништав и прећутан споразум, који по Јерингу треба да служи као основ за накнаду штете. Не види се како једно лице може бита неспособно да закључи уговор, а способно да се ангажује у прећутном споразуму. Најзад, критикована je и идеја негативних imxepeca. Y њој се види вештачки проналазак Јеринга, који треба да послужи да се изосталом или поништеном уговору дају различиха дејства од правог уговора. Чшьеница je да схранке улазећи у преговоре још не мисле да се ангажују, већ xohe да остану независне. Заснивати одговорност на прећутном споразуму, које схранке нису никад закључиле, чиста je фикција, jep je супротна њиховој воли. С друге стране, чшьеница je такође да измеЬу лица која улазе у преговоре посгоје обавезе које нису нсте као оне које постоје између трећих лица. Преговори намећу странкама посебне обавезе. Оне не остају више у сферн општих људских задатака. „Корак више je учшьен, схранке су подвргнуте новој diligentii”. ( u ) Постоји промена дужности схранака: свака се мора суочити са новим обавезама и, с обзиром на ове обавезе одређује се да ли постоји или не постоји кривииа. Ову модификацију je Јеринг хтео да види у прећутном споразуму. Diligentia in contrahendo je само разлика измеВу обавеза које се намећу трећим лицима и о них које морају да испуне лица која су у преговорима. Али, не посхоји прави споразум, већ посебна сихуација стварена уласком у преговоре, која се не може предсхавити под формой уговора. Према томе, основни je недостатак Јерингове теорије што види споразум тамо где га нема. Најзад, недостатак ове теорије јесте још што није довољно одредила садрж!шу diligentiae in contrahendo, па се на основу ње не могу црпсхи решена за праксу. Теорија обј активна одговорноети (Windscheid). —По Виндшајду, ( 12 ) кад једно лице преузме шшцијативу за закључење уговора, оно ствара рнзйкГи мора преузети сву одговорност за штету проузроковану дрфгом, или чак и трећем лицу, ако уговор не може да се оствари, бёз обзира да ли има кршзйце или нс до onora којн je преуаео_иницпјативу. Лице које je предузело преговоре било би, дакле, подвргнуто објективној одговорности и није нужно да буде доказана негова кривица. Довол>но je да жртва докаже штету коју je претрпела и узрочну везу између штете и предлога уговора. Истина, ова одговорност може бити ублажена ако предлогач докаже постојање кривипе и на друга ј страни (недостатак паж не или познаване штетних последица). Теорија Виндшајда инспирисала je параграф 122 БГБ, ко]и се примењује у случајевима ништавности или рушљивости уговора.

(и) Соhéг i е г. A., Des obligations naissant des pourparleurs préalables à la formation des contrats, erp. 57—75.

(12) Windscheid Wille und Willenserklärung, Archiv für die zivilstischen Praxis, t. 63, 1880, crp. 72 и сл.