Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

345

правый значат преговора за закључење уговора

па се обим накнаде своди на шхету која непосредно проистиче из тог пристанка. Накнада йе обухватити учшьене трошкове у вези са преговорима али не и штету због пропуштених прилика, јер странке уживају пуну слободу да прихвате те повољније прилике. Y фази израде понуде, пак, ситуација je различита jep сада постоји и пристанак на израду понуде. Ако у тој фази једна странка одбије повољнију прилику, онда то она чини првенствено због посебне ситуације која je везује за првог предлагача. Стога у обим накнаде треба у овој фази укључити и штету због пропуштених прилика. Y трећој фази, кад je понуда већ учшьена, одговорност се, видели смо, проширује на све, а не само арбитрарне прекиде преговора. Посебно се овој теорији замера примена појма арбитрарног прекида, појма који je и сам арбитраран. Да ли прекид преговора због неслагања у погледу правца превоза, под претпоставком да су цене превоза у оба случала исте, представлю арбитраран или оправдан прекид. Затим, врло лако je прекид који je инспирисан чисто личним разлозима закамуфлирати економским разлозима. Најзад, ни овај систем нема никакву легалну основу, вей се заснива на ауторовој машти. Ипак, основна je предност овог система да даје доминантно место уговорној слободи, а одговорност третира као изузетак. Француска доктрина о предуговорној одговорности. Мада СС не садржи одредбе које би директно регулисале питање предутоворне одтоворности, француска теорија ( 18 ) налази легалну основу за ову одговориосг у општем правилу о одговорности, које предвиВа чл. 1382. ( 20 ) Према томе, већина у француској доктрини стоји на становишту да предуговорна одговорност има свој извор у деликту и мора биги одређена према оггштим принципима. По Салеју ова се одговорност заснива на кривици. Кривица се, по њему идентификује са повредом трговинских обичаја. Planici, Ripert и Esmein сматрају најважнијим принцип уговорне слободе, коме не треба нанети повреду прихватајући сувише широко постојање кривице. Постоји кривица само онда, кад се преговори прекидају актом који je према моралу и трговинским обичајима нелојалан акт (нпр. кад je лице које прекида преговоре оставило другу страну да врши истраживања иако пије имало озбиъну намеру да преговара или je већ прихватило конкурентске понуде). Према томе, кад год се неко жали на нелојалан прекид преговора, судија ће, да би утврдио постојање кривипе, морати да се обрати добрим обичајима и трговинским обичајима и мора видети да ли се они поштују или, друкчије речено, треба да упореди понашање лгща које je прекинуло преговоре са општим стандардом понашагьа нормално обазривог и пажл.ивог човека. Demogue ( 21 ) сматра да предуговорна одговорност може настати само кад je прекид преговора арбитраран и кад je став странака био такав да се може закључити да су оне биле сагласне да се учине трошкови, тј. да по-

(le) Salleile s, A propos d’une nouvelle étude sur la matière. Revue trimestrielle de droit civil, 1907, стр. 697 и сл.

(20) „Сваки љ yack а чип, који другом проузрокује штету, обавезује onora чијом je крнВIЩОМ наступио, да je накнади".

(21) Dermogufi, Traité des obligations en général (Paris 1923), T. 2, No 553, стр. 163.