Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

347

ПРАВКИ ЗНАЧАТ ПРИГОВОРА ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА

гмеђу странкама изрични или прећутни споразум и 3. не постоји ни ризик ни споразум. _Свако лице сноси предузетнички ризик кад предузима акције и чини трошкове у погледу 7 oдрёБёног~'уговора иако зна да уговор можда неће бчпг закл-.учен. Корацй које предузима и трошкови које чини улазе у нормалан оквир њстовс активности. Ова лица не могу тражити накладу штетеујер не nocxój и Iсривина, па тиме ни претходна облигација. Поред тога, штета по правилу и не постоји, јер лида која се професионално баве трговином, урачунавају у своје цене ове трошкове и на тај начин компензи-рају губитке неуспелих подухвата денама успелих. Ако неко ангажује претерано велике трошкове, он сноси сам последние своје необазрнвостй. Изузетак предстапл.а ситуација кад je друга страна знала за ове претерано велике трошкове, a није обавестила другу страну да не намерава да се обавежё. Друга je изузетак, по Коеријеу, ако je намера да се нашкоди другој страни битан разлог прекида. Ако у тренутку прекида преговора постоји изричан или прећутан споразум странака постигнут у току преговора, онда je заснована и претходна облигација и йена повреда повлачи одговорност. Ако, на пр., страйке нису успеле да се сагласе о висини цене, па се споразумеју да то препусто треИем лицу које ће заједнички одредити, неодређивање тог трећег лица од стране једног партнера повлачи његову предуговорну одговорност која je заснована на претходном споразуму. Y овом случају се у француској судској пракси поставило питање да ли оштећена странна има право да тражи извршење споразума у натури или само обештећење. Касациони суд je 1926. г. пресудио С 25 ) да поверилац нема право да тражи принудно извршење у натури, већ се има задовољити накнадом штете. На ј зад, може се, по Коеријеу, говорити да у току предуговорног периода не постоји ни предузетнички ризик ни претходни споразум. И у обоим случајевима могу настати облигације ко je су нам наметнуте савесношћу, правичношћу, добрим обичајима, трговинским обичајима итд. Судила упоређује ситуацију са ситуацијом нормално пажљивог човека ставл>ањем у исти положај. Таква би била, нпр., раније наведена ситуација кад су ангажовани претерано велики трошкови. Одговорност се јавља само као изузетак, кад посебне околности случаја указују на кривицу лица које прекида преговоре, иегову абузивну употребу права на прекид. Правило je, иначе, да се мора поштовати слобода уговарања. Аутор ове поделе користи je да би решио питање да ли je предуговорна одговорност утоворна или деликтна. ОдговорноЬт би била уговорна ако проистиче из неизвршења претходног споразума, а деликтна би била усвим осталим случајевнма. Закључак. Овако велики број различитих теорија о предуговорној одговорности показује само колико je тешко у овој области поставити неке опште принципе. Ниједан од поставл>ених принципа није апсолутно применљив, сваки je подложан критици, jep не може да обухвати низ ситуација у пракси. Тежина проблема je у томе што се прегозарачи налазе

(25) Cass. 19. I 1936— D. Н. 1936, стр. 115.