Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

353

ДИСКУСИЈА

вања, али не и да прописује услове за установљавање права односно услове за губихак тог права ван оних, утврђених законом. Разуме се, и овај суд сматра да се и право на једнократну новчану помоћ из плана 193. Закона о ЈНА не може остваривати без икаквог временског ограничења, па и без обзира што у том закону није у вези с тим прописан рок. Међутим, временско ограничавање могућности остваривања овог права није се могло прописати подзаконским актом. Стога, када у Закону о JHA у вези с тим није прописан никакав рок, о евгнтуалном временском ограничавахьу могућности остваривана овог права надлежни орган je могао одлучивати само аналогном применом законских одредаба о застарелости потраживања из Закона о застарелости потраживања („Службени лист ФНРЈ", број 40/53. и 57/54). Из изложеиог следи да тужиочев захтев за једнократну новчану помоћ није могао бпти одбачен позивом на напред цитиране одредбе Правилника о условима и начину додељивања једнократне новчане помоћи. Према томе, када je тужиочев захтев првостепеним решенем ипак одбачен баш позивом на наведене одредбе Правилника, повређен je тим решеньем закон на тужиочеву штету. Исту повреду садржи и оспорено решење када je њиме одбијена као неоснована хужиочева жалба на наведено првостепено решење.” Након што je ова пресуда Врховног војног суда објавл>ена, државни секретар за народну одбрану донео je Правилник о изменама Правилника о условима и начину додељивања једнократне новчане помоћи („Службени лист СФРЈ”, број 20/70) којим се цитиране одредбе члана 11. и члана 13, став 3. Правилника бришу. Ипак, изнето спорно питанье наведеном пресудом и каснијим брисањем цитираних одредаба Правилника само je делимично решено. Док се рок о којем je реч не пропише Законом о JHA, остаје пракси да по аналогији примени рок из Закона о застарелости потраживања на који je упућује Врховни војни суд у својој пресуди. Суд се, међутим, није изјаснио који би се рок из поменутог Закона имао по аналогији применити: да ли онај општи од десет година из члана 14, или пак који краћи, можда онај од три године из члана 19. став 1, или онај од две године из члана 21, став 1. тачка 1. Из којих разлога се Суд није определио за одређени рок из Закона о застарелости потраживаньа не види се из ньегове пресуде. Y сваком случају, препустио je пракси војних управних органа да се о томе изјасни, добивши тако у времену, да евентуално касније о томе изнесе свој став. Остало je иерешено и питане од када се има рачунати рок о којем je реч, али то само у случајевима телесног оштећења; јер када je у питању погибија или смрт, онда je ствар јасна и рок почиње тећи од дана погибије односно смрти. Међутим, када je у питаньу телесно опггећење, поставља се питање да ли рок почине теВи од дана задобијене ране, повреде или озледе, што je обычно догађај који се лако утврђује, или пак од дана када je услед задобијене ране, повреде или озледе наступило телесно оштећење од најмање 20%.Y овом последнем случају тај дан обично није лако утврдити, па има мишљења да би рок требало рачунати од дана када надлежна лекарска комисија утврди степей телесног оштећена од најмање 20%. Пракса војних управних органа претежно рачуиа овај рок од дана