Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

360

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

стицање знања исплахиле. Истовремено, они су у процесу извршења контратежа арбитрерности и моћи највиших уцравних функционера, јер, одлажући, успоравајући или се опируйи извршењу оних налога које сматрају неподобним, контролишу на својесврстан начин саме издаваоце наређења своје руководиоце. Наиме, постоји граница до које су управни ,црофесионалци" спремни да толеришу одступања у наређењима својих старепшна од „професионалних" стандарда. Чим се та граница преВе, почиње опирање спорошћу, малодушношћу, неефикасношћу, што, пре или касније, доводи до реформи или уклањања неподесних и „нереалних" руководилаца. Y свему овоме има значајних истина, али су оне „неповезане“. Потребно je имати пред очима систематизовани низ акцнја којима ce остварује не само управна реформа него помоћу којих се истовремено мења и цело друштво. Ниво економског, културног и политичког развоја одређује врсту, облике и садржину управне реформе а не обратно; управа не реформинге друштво, баш као ни цела држава. Она je само важан инструмент реформе. Друга трупа схватагьа изражена je у повезивагьу администратнвне реформе са реформой целог друштва. Y ову групу схватагьа спада наравно и југословенски реферат, писан као покушај интерпретације основних идеја у вези са реорганизацијом управе. Наиме, уместо теорије баланса или техничких побол>шагьа, мора се уважити концепција по којој земље у развоју немају довољно времена да кроз „балансирање" постојећих структура доводе до њихове полагане промене. Ради се о структурным променама целог друштва: пре света односа својине: из приватне у друштвену, или државне у друштвену, даъе, одлучујући je и продор на најзначајније позиције оних друштвених снага и слојева које су носиоци најснажшгјих тендегпџгја ка прогресу; непосредних произвођача; оних који немају шта да изгубе са променом постојећих политичких и административних структура али имају много да добију оних за које су „ретке промене на горе". Другим речима, друштвени компромис не треба да почива на „балансирању" односа трупа које имају власт и трупа које теже да je стеклу. Компромис може да настане само нзмеВу прогресившгх снага које се ослаibajy на политичку подлогу? и произвођача a које људе окупљају снагом економске, етничке или неке друге, друкчије идеје, представе, интереса. Status quo не сме бити задржан, шгти и једна институција може имати право да створи своје трајне, неповредиве системе норми и понашагьа. Чим се једна административна или политичка структура створи, она окуп.ъа л>уде који у гьу шгвестирају своје интересе, жеље и надања. Када се та структура касније треба да мења, она се опире свом снагом коју je стекла обављањем функције. За земл>е у развоју ништа није тако стално као промена. Све je ово унеколико друкчије у земљама са највишим степеном развоја. Систем строгог цеитралног планирања има и предности али и значајне недостатке. Уколико се у условима оскудице одлучимо за систем строгог планирања, он доводи до вшпе парова противуречности, од којих je за анализу управне реформе најважнија чигьенида да je за спровођење планирагьа потребно изграднти снажан управни -апарат. О чему се ради? Када у центру дође до монополног одлучивагъа о редоследу потреба, онда логика одмеравања помоћу тржишних вредности и изражавагьа раз.шчитих гштереса уступа место уннверзалном моделу. Како мнош комплексни интереси нису представлеин, онда je логично да се акције изводе насупрот, пли бар одвојено од интереса многих учесника. Степей противљења, апатије, ниске ефикасности постелено расте. Не.ма довољно мотивационих подстпцаја. За извршегье и контролу у таквим условима потребан je велики управни апарат. Да би он складно вршио функцију, мора имати људе који су стекли одре Вена знања, у шта су инвестирали време и амбиције. Они желе да предности употребе специјализованих знања што дуже користе. Лко су специј ализованй за контролу извршегьа, онда je јасно да ће се опи-