Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

361

ДИСКУСША

рати укидању облика контроле који им пружају могућност за „корисну” друштвену мисију. А свака контрола представља и вршегье власти, саму власт. Ова џиновска мапшнерија окупља и концентрише многе појединачне интересе, али увек сателитске у односу на апарат. Једино je важно да машинерија и дал>е ради, живи и производи дејство. Ускоро почшье самокретање: апарат се увећава, вредност функција ce мења, али то ретко доводи до реформе, смањивања апарата. Централно планирање до краја изведено успорава конкретну акцију. Промене су све брже, функције бројније, апарат већи и спорији. Y условима све веће диференцијације и специјализације управних задатака ово стање доводи до све тежег обављања функцнја контроле, „feed-back-a“ контролисаног поправљања на основу враћања информације о извршењу. Све више функција, све више контроле, све више организационих међустепена. Друштво тежи бржем развоју, реакдији на спољне подстицаје, a организација управе постаје све спорија, све гломазнија. Отуда структурно промене у једном друштву не смеју да доведу до пораста огромних управних организадија ко je су власт за себе и које друштвене интересе разумеју као своје сопствене. Тако би настала премоћ малих трупа које поседују или контролишу економску моћ и које државну управу претварају у апарат за тобоже непристрасно и неутрално посредовагье између сукобљених интереса. Управа би у таквом систему била основни инструмент за манипулацију и одржавање статус quo-a, сигуран ослонац магьине. Код структурне промене могућа су најмања два основна пута. Накои саме промене друштвено-политичког система долази или до примене кондепције строгог планирања, изградње јединствене структуре државе која сама постаје јединствени џнновски монопол, таква организација која постелено постаје не сила изнад друштва, него сила у име које друштво живи и ради. Ова гломазна машинерија кочи модеран прогрес и није прилагодљива све убрзанијем темпу развоја, конфликта се вештачки сузбијају умеете да се користе као снаге буђења, услови деловања се све брже мењају, а управа, будући све гламазнија, опире се променама све више. Уколико се убрзо након револуционарне промене не пође путем децентрализације, преношеља инидијативе на основне носиоце, премештања језгра процеса, доношеньа одлука тамо где je реакција на промене непосредна, онда ће се добита окоштало, досадно бирократско друштво, са управом која служи интересима мале трупе на власти која осамостаљена, a ослоњена на управу влада друштвом у свом интересу. У земл>ама у развоју у првим периодима постављања државне структуре у условима оскудице мора се ипак ићи на строго и доследно планирање. Али, систем не сме да траје дуже него логика иегове вредности и способности за промену. Чим револуциоиаргш романтизам и првобитни полет као основа мотивадионих механизама почшьу да јењавају, одмах друкчијим мотивима треба омогућити продор. Атоje по правилу 3—4 године после револуционарног преображаја. Отуда, строго, централно плашграње у земљама у развоју мора бити само прелазни период ка концепцнји самоуправљања. Дакле, треба ићи од идеје управе као арбитра ка управи као сервису који омогућава складан развој и повезивање динамичних делова друштва. Ова концепција (Д. Кавран) изведена из јутословенске праксе побудила je интерес и задобила подршку од стране представника многих земал>а, нарочито несврстаиих. Истовремено, неки учесници (Grenier из Канаде, Meyers Белгща) указали су на могућности које самоуправление открива и у развијеним земљама. Аутору су поставлена бројна шгтања: уместо 20 минута, анализа Југословенског модела je трајала више од 4 сата. Дискусија, само по себи, представља интересантну грађу. Пажњу су привукли и реферата проф. Georges Langrod-a (Француска), Richarda Chapman-a из Велике Британије, Б. С. Наруле и Н. К. Мухардзија из Индије. Полазећи од иајбољих континенталних традиција, проф. Лангрод покушава да дефинише проблем административне реформе и полазне позгщще у односу на саму реформу. Указујући на више могућих до