Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

279

УГОВОРИ И ЗАКОН О ОБЛИГАЦИЈАМА

Кайме, ти споразуми се не крећу у домену промета робом, а нису ни строго имовинско-правног карактера. То je у извесном смислу договорно регулисање ошптих услова привређивања и свакако, бар по мом мишљењу, спада у Кодекс о удруженом раду. Истина, у Нацрту оријентанионог плана ревизије и кодификације савезног законедавства (Савезна скупштина Законодавно-правна комиси ja, 6. VI 1969) каже се да би „самоуправне договоре између радних организација и друге тзв. статутарне, самоуправне и пословне споразуме којима се заснивају тражбени односи” требало стипулисати у 30 а начела о самоуправном договарању у Кодексу о удруженом раду, али сумшам да би такво подвајање јединствених института било препоручљиво. Трећи вид je друштвено договарање између радних организација (односно њихових асодијација), друштвено-политичких организација и органа друштвено-политичких заједница. Предмет договарања; елементи планирања и начин остваривања планова, услови стицања и расподеле дохотка, усклађивање односа меЬу гранама, договори око интеграције, облает запошљавања и решавања кадровских питања, међусобно усклађивање дугорочних програма развитка, договори о политици цена, режим спољнотрговинске размене итд. Ти би договори, како се каже y споменутим материјалима, требало да замене арбитрирање од стране скупштина, њихових извршних органа и управе. Y далеко скромннјим оквирима друштвено договарање je позитивнонравно регулисано у чл. 19. Основног закона о утврђивању и расподели дохотка у радним организацијама. Не говори се о предмету већ о циљу договарања: усклађивање појединачних и заједничких интереса радних људи, стварагье заједничких основа за решавање појединих питања из области стицања и расподеле дохотка и личних доходака (тиме je, до душе, дат и садржај само у глобалу). Субјекти: асоцијације радних организација, синдикат и пзвршни органи друштвено-политичких заједница. Споразуми постигнут друштвеним договарањем важе за радне организације кад их прихвате у складу с њиховим статутом, осим ако законом није друкчије одређено. Није јасно шта би могла да значи та резерва, али се може наслутити да би се тим путем од споразума могао направит „споразум”. Нема сумње да ови споразуми ни у ком облику не спадају у Законшс о облигацијама. То, поготово, сасвим разумл>иво, вреди и за договарање друштвенополитичких заједншда. ÄP Балог даје нешто друкчију категоризацију и номинацију договора о којима je реч. Он говори о три врсте споразумевања: 1) самоуправно уговарање (колективни уговор, уговор о расподели дохотка), 2) пословни споразуми и 3) статусни споразуми. Како je видљиво из иредљег излагања, договарања и споразуми, о којима je било речи, неће, по мом мшиљењу, битније утицати на онај део 30 који обрађује именоване уговоре. Међутим, то не значи да тај феномен неће имати одраза на друге делове Законика о облигацијама (нпр. накнада штете, уговорна казна итд), односно на друге делове Цивилног ко-