Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

285

НАКНАДА DITE ГЕ ЗБОГ НЕОПРАВДАНЕ ССУДЕ

психичких и физичких болова, страха, смањења угледа). МеВутим, у дискусијама je истакнуто и супротно мшпљење да Устав не заххева признање ове накнаде, већ оставља закону да питање обима посебно регулише. Износи се да и у судској пракси преовлаВује становиште да се не даје накнада неимовинске штете што се најчешће мотивише финансијским разлозима. Целокупна накнада штете може достићи релативно велике износе, што би представляло прилично оптерећење за друштвену заједницу. Овај разлог не изгледа оправдан, јер сви чланови заједнице треба да учествују у накнади штете због одреЬене активности друштвених органа предузете, по правилу, у друштвеном интересу ( 4 ). Y вези са предлогом о проширењу накнаде на неимовинску штету поставило се питање да ли je у складу са развојем социјалистичких друштвених односа да се установлява накнада штете за повреду таквих вредности које представљају интегрални део човекове личности, као што су слобода, углед, част. Умањење угледа и положаја у друштву не могу се повратихи новчаном накнадом. Y таквим случајевима je битно да се човек што потпуније друштвено рехабилитује путем обезбеђења одговарајућег запосленя и прихватагьа од друштвене заједнице. Стога je оправдано да се законским прописима предвиди могућност јавног објављиваља одлуке којом je утврђена неоправданост осуде. Ради се о моралној сатисфакцији која je нарочито потребна у оним случајевима када je ранија пресуда добила шири публицитет, посебно ако су коришћена јавна средства информација. Погрепша правка квалификација у судској пресуди такође може да нанесе моралну штету, па, према потреби, треба објавити нову одлуку, јер у овом случају осуђени нема право на накнаду штете. Поред тога, сматра се да je нужно посебно обавестити радну организацију у којој je неоправ дано осуђени радио пре осуде, а у извесним ситуацијама треба обезбедихи да. се враги на раније радио место. ТакоЬе би у одређеним случајевима требало признати у радни стаж време проведено на издржавању казне, ако се накладно утврди да се радило о неоправданој осуди ( 5 ). 3. Питагье услова за накнаду штете везано je за утврђивање појма неоправдане осуде односно неоснованог лишегьа слободе. Појам неоправданости, као и други слични појмови (неправичност, неправедност) не могу се прецизно дефинисати, јер живот доноси разноврсне и сложене правые и чињеничне ситуације ( 6 ). Сматра се да je неоправдана она осуда која се заснива на погрешном и непотпуном чињеничном стажу или на исправил-

(4) Никола СрзентиЬ. циг. рад, схр. 437—438. Не може се тврдити да би признанье неимовинске штете представљало знатно финаисијско оптерећење за друштвену заједнииу. Располаже се само подацима о накнади имовинске штете, jep се сада само она досућује. Тако je у 1968. г. призната иакнада штете због неоправдане ссуде у износу од 193.925 дин., а због неосиованог притвора 81.591 дин. Образложеи>е Нацрта Закона о изменама и допунама ЗКП, стр. 11—12.

(5) Никола Срзентић, цит. рад. стр. 449.

(о) Исто, стр. 437.