Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

290

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

судом одржава се расправа шта je појам парничног поступка; државу заступа јавни правобранилац, а не јавни тужилац; поступак тече и без присуства предлагача и његовог коначног захтева, што je супротно парничној процедури итд. Треба размотрити могућност поједностављења процедуре, поред осталог (неекономичност, ангажовање многих органа) и из разлога што се доста често право на накнаду штате због неоправдане осуде и неоснованог дишења слободе остварује у два различита поступка. То доводи до тога да се ова накнада штете остварује после дугог протека времена и уз знатне тешкоће. Тако, нпр. накнада штете која je настала услед самог вођења кривичног поступка може се остварити у редовном парничном поступку на основу чл. 69. савезног устава. Акр je у истом случају лице претрпело штету због лишена слободе без основа, а и штету проузроковану самим вођењем кривичног поступка, право на накнаду штете мора се остваривати у два различита поступка и пред два разна суда. Или, на пример, право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе остварује се по одредбама ЗКП, а ако je због злостављања у притвору таквом лицу нарушено здравље, право на накнаду ове штете остварује се у парници. Поред изнетих практичних разлога треба посебно истаћи да je накнада штете установа грађанског права и да сви спорови о накнади штете спадају у имовинско-правне спорове. Чшьенида да накнада штете због неоправдане осуде и неоснованог лишења слободе има специфичан карактер и правни основ у кривичном поступку не треба да има битног утицаја да се ова накнада и даље остварује у посебном поступку пред кривичшш већем врховног суда. Стога у правној литератури и дискусијама преовлаВује мишљење да право на накнаду штете због неоправдане осуде и неоснованог лишена слободе треба утврђивати у редовном парничном поступку. Парнични поступак би био много економичнији, јер би првостепени суд у грађанској парници могао да спроведе све радње ко je по важећим прописима спроводи кривично веће првостепеног и републичког врховног суда. Посебно се наглашава да je утврђивање неимовинске штете врло сложено и да кривично веће HeiMa у том погледу потребног искуства ( 13 ). Предлаже се п измена постојећих законских прописа о надежности. Другостепена надлежност Врховног суда Југославије представља одступања од правила да се свака судака ствар инстанционо расправи у оквиру републике. О захтевима за накнаду штете због неоправдане осуде и неосыованог лишена слободе треба да одлучују у првом степену окружни судови без обзира на вредност спора, а у другом степену републички односно покрајински врховни суд ради уједначавања праксе на подручју републшке или покрајине ( 14 ).

(13) Васко Мисајловски, Надоместок на штета на лица неоправдано осудени н бет основа задржаыи во притвор или во истражеп затвор, Правка мчсла, 5—6/67, стр. 40 и 41. Образложење Пацрта Закона о нзыенама и допунама ЗКП, стр. 17. и 18,

(14) Образложетье поменуто! Нацрта, стр. 17.