Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

305

ВРСТЕ И НАЧИН ОДМЕРАВАЊА НАКНАДЕ ШТЕТЕ

19. Решење усвојено у АГЗ и СГЗ има своју филозофску ннспирадију у идеји дистрибутивна правде: шхетник који je поступао са мањим степеном кривице треба да буде мање оптерећен својом грађанском одговорношВу, мање да одговара. Доследно схваћена, та идеја значи да дати степей кривице повлачи увек исту одговорност, да сви они који су поступали са истим степеном кривице одговарају једнако. Идеја, међутим, није остварљива путем таквог степеновања одговорности, по коме dolus и culpa lata повлаче обавезу накнаде стварне штете и изгублене добити а culpa levis обавезу накнаде само стварне штете, зато што штетници који су поступали са истим степеном кривице нису истих имовинских прилика, што проузроковане штете које треба да надокнаде нису подједнако велике (пошто обим штете није у сразмери са степеном кривице), и што се независно од степена кривице штета може појављивати или само у виду стварне штете или само у виду изгубљене добити, или се претежно састојати од стварне штете, или претежно од изгубљене добити. Отуда штетници који су поступали са истим степеном кривице нису у реалности једнако оптерећени обавезом накнаде, a такоВе и случајеви када je штетник који je поступао са обичном непажњом теже погоВен својом граВанском одговорношћу од штетника који je поступао са dolus-ом. Не види се разуман разлог да штетник који je поступао са обичном непажњом буде поштеђен обавезе накнаде за изгубљену добит, иако, с обзиром на своје добре имовинске прилике, може са лакоћом да надо клади сву хтроузроковану штету, а истовремено, оштећеник који je слабих имовинских прилика може бити тешко погоВен ускраћивањем једног дела накнаде (за изгублену добит). 20. С друге стране, наклада штете у виду изгублене добити није мање значајна од накнаде стварне штете. Такозвана постојећа имовина, чијом повредом иастаје стварна штета, није у крајњој линији ништа друго него реализована добит. Лице које je требало да задоволи неку своју потребу куповином ствари од очекиване добити, па му je ова измакла штетниковом кривицом, није ништа мање погоВено од лица које je ту исту потребу требало да задовољи употребом ствари коју већ поседује (или куповином ствари за готов новац, већ остварену зараду), па je у томе онемогуВено уништегьем ствари од стране штетника (или краВом новца). Отуда логички и социјални императив да заштита наших имовинских интереса буде у принципу организована на исти начин, било да се они тичу наше постојеће имовине било добити која се по редовном току ствари или околностима конкретног случаја очекује. Ово резоновање утолико више добија у снази што изгублена зарада услед неспособности за рад један од најчешћих и социјално најважнијих облика штете такоВе предстазла изгублену добит, пошто je по самој хипотези реч о заради која нити je остварена нити Be бити осварена у будуВности. Схватање да изгублена зарада представла стварну штету (које je дошло до изражаја у неким пресудама наших судова а такоВе и у аустријској судској пракси) потичс отуда што није јасно разграничена изгублена зарада од саме неспособности за рад, и што се пошло од погрешног схватања да je способност за рад вредност као што je она коју имају ствари, а неспособное! за рад