Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

306

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

штета сама по себи, као оштећење, односно уништење ствари. Отуда je умањење односно губитак зараде услед делимичне или потпуне неспособности за рад изједначено са умањењем или губитком саме способности за рад, иако „губитак'' односно „умањење" прихода услед неспособности за рад није умањење постојеће имовине већ губитак зараде која je требало да буде остварена, a која није, нити ће бити, остварена (неки наши судови оквалификовали су изгубљену зараду као стварну штету да би тако досудили накнаду и у оним случајевима где je штетник поступао са обичном непажгьом или одговара објективно; док су друга отворено заузели становишге да изгублена зарада, услед неспособности за рад, представља изгублену добит, а да je за накнаду изгублене добити доволна и обична непажньа па и објективна одговорност). 21. Штетникова одговорност за изгублену добит без обзира на степей кривице води принципу интегралности накнаде у сваком случају. По становишту које je прихваћено у неким правима, износ накнаде равна се исклучиво према величнни штете (стварне штете и изгубљене добити), тако да не постојн могућност снижена накнаде. То схватање je израз математичног начина резоновања, који у установи накнаде штете види првенствено израз закона еквивалешшје нзмеђу два субјекта. Мислим да се будући закон мора инспирисати идејом да je однос између проузроковача штете и оштећеног један друштвени, лудски однос и да се правилима о одмеравању износа накнаде има извршити извесяа координација различитих захтева, различитих интереса који су у питању. Отуда би се могла досудитн накнада у износу машем од штете кад се кумулативно стекну ови услови; 1) штетник je поступао са обичном непажњом; 2) исплата потпуне накнаде би га довела у оскудицу; 3) снижење накнаде не представља осетније лишавање за оштећеног (у том смислу се у једној пресуди изјаснио и Врховни суд Југославије). С обзпром да je изгублена добит штета, као и умањење постојеће имовггае, као и да удео изгублене добити у укупној штети може бити иезнатан или доминантен, односно да се штета може састојати било само у умањењу постојеће имовиме било само у из гублено ј добити, снижење накнаде не би смело бити условлено „структурой" штете, нити како то чини Општи имовински законик за Црну Гору ограничавано само на изгублену добит (која у датом случају може бити сасвим незнатна у односу на стварну штету или потпуно изостати), нити аутоматски обухватити како je то по АГЗ и СГЗ делу изгублену добит (која у датом случају може бити доминантен или једини облик штете). Под изнетим условима снижење накнаде би се могло вршити тако да захвати један део изгублене добити или целу изгублену добит па чак и део стварне штете, а могло би се вршити и кад се сва штета за коју штетник одговара појавлује у облику стварне штете. 22. Скица допушта сннжење накнаде, али ми изгледа да правила која су за ово предложена ннсу међусобно доволно усклађена. Из чл. 152, ст. 1. и чл. 153, ст. 3. произилази да суд може, водећи рачуна о имовном стању оштећениковом, осудити одговорно лице да исплати мању накнаду него што износи штета, уколнко штета није проузрокована намерно