Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

308

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

узрочне везе са штетниковом кривицом. Оваквим резоноваььем брка се штета (схваћена као оштећење ствари или њено уништење) са њеним иовчаним изразом (цена ствари), Штетник се не може позивати на поскупљење које je настало после проузроковања штете и са тим образложењем тражити смањење накнаде, исто онако (и из истих разлога) као што не може тражити смањење накнаде за износ поскупљења које je настало у периоду од дана израде ствари до дана настанка штете. Елементи проблема су у оба случаја исти, па мора бити исто и решетье. Ј едина разлика je у томе што у тренутку проузроковања штете штетник не може предвидети да ли ће и у којој мери цена уништене ствари расти, док лгу je цена ствари на дан њеног уништења била, или могла бити, позната. Међутим, ова разлика je без значаја. Деликтна одговорност иначе није -ограничена на штету која се унапред могла предвидети, а за уговорну одговорност je у теорији рашчишйено да се предвидивост односи на саму штету (схваћену као уништење одн. оштећење ствари) и на узрочну везу измеВу штете и кривице а да се не односи на новчани израз штете (неки писци иду и даље па кажу да се у приликама какве данас владају, поскушьегьа не могу сматрати за нетто непредвидиво). 24. —• Мислим, меВутим, да домашај принципа утврђивања штете према прометној вредности ствари у време одлучивагьа о тужбеном захтеву није апсолутан, и да поље његове примене мора бити уже од онога које му писци уобичајено признају. Основно оправдање тог данас владајућег принципа да он обезбеђује интегралност накнаде показује и љегову релативност. Интегралност накнаде се обезбеВује тако, што се одмеравањем накнаде према цени важећој у време доношена пресуде OMoryhyje оштећенику да прибави исту онакву ствар каква je била уништена, односно да се таквим одмеравагьем накнаде у потпуности надокнађује губитак цене по којој je уништена ствар могла бити отуђена у време суђења, чиме се оштећеникова имовина доводи у оно стане у коме би се налазила да je штетни акт изостао. Са тим образложењем принцип се може применити на све случајеве у којима би се уништена ствар у време суђења налазила у имовини оштећеног (да je штетни акт изостао), али не и на случајеве у којима би по редовном току ствари била ишчезла из оштећеникове имовине, у једном тренутку између настанка штете и давагьа накнаде (број таквих случајева, међутим, огроман je, као и волумен штета). Y четири случаја би се морало одступитн од усвојеног принципаПрво одступање постоји кад je општећеник самоиницијативно (иако на то није нравно обавезан) отклошю штету о своме трошку, хтре досуђења накнаде. Овде се штета на ствари претвара у новчану штету, која je равна учшьеним издацима. Друго одступање постоји у слушају оштећења ствари, кад je оштећеник продао оштећену ствар, без претходне оправке, у ком случају се штета састоји у новчаном губигку, до кога je дошло услед продаје оштећеие ствари по ппжој цени. Треће одступање постоји кад je ствар уништена, а по редовном току стварн (с обзиром на своју намеку и професионалыо својство власншса) je требало да буде продата, у ком случају je такође реч о новчаној штети, која je равна нереализо-