Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

312

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

од дана подношења тужбе, доводи до извесне врете дуплирања накнаде. Оштећенику се признају камате које су по својој природи такоВе накнаде штете, само паушално одређена накнада, за један период (од дана стављања шгетника у доцњу, односно подношења тужбе суду, до дана одлучивања о тужбеном захтеву) за који je сва штета већ покривена глобалном сумом накнаде. Одмеравање накнаде према вредности ствари у време доношења пресуде, омогућује суду да води рачуна о свим променама у обиму саме штете и свим променама у цени ствари, и то за читав период до доношења пресуде. Не види се онда коју то штету треба да покрнју камате које теку од дана подношења тужбе до дана досуђења накнаде, ако je свако повећање штете и свако повећање њеног новчаног израза у том периоду већ једном узето у обзир. Зато ми се чини да треба усвојити решење по коме на досуђени износ главног тражења камате теку од дана правоснажности пресуде којом се досуВује накнада. Правоснажношћу пресуде, до износа усвојеног захтева, право на накнаду за уништење или оштећење ствари постаје једна перфектна новчана тражбина, која се у правном животу понаша као да од самог почетна гласи на новац (односно као да се штета од самог почетна састоји у губитку суме новца). На досуђени износ накнаде камате теку од дана правоснажности пресуде, и то без потребе ставлања штетника у доцњу, исто онако као што je то непотребно код права на накнаду новчане штете (о чему ће одмах иза oboi а бити речи). 32. Али ако критиковано правило, које су прихватили наши судови, има у погледу штете на ствари ту последицу да камате теку за један период за који je сва штета покривена глобалном сумом накнаде, у погледу новчане штете (тј. штете која се од самог почетка непосредно састоЈИ у иовцу, нпр. крађа извесне суме новца, губитак зараде) ефекат je обрнут; оштећеншсу се ускрађују камате за период од настанка штете до стављања штетника у доцтьу (односно до подношетьа тужбе), иако штета проистекла из неупотребе новца за тај период није обухваћена глобалном сумом накнаде. Несумњива je и очигледна чшьеница да лгще које je лишено суме новца трпи, поред ове нницијалне штете (номинални износ суме које je лишено), и далу штету услед неупотребе новца, и то за читав период од дана настанка штете до дана њене накнаде. Не види се зашто би оштећениково право на камате (тј. накнаду за неупотребу новца), за време до иодношења тужбе било условлено стављањем штетника у довдьу. Не сахмо да je у великом броју случајева оштећеник неко време у материјалној немогућности да то учини (jep се не зна проузроковач штете, нпр. у случају краБе), већ ставлање у доцњу, као услов за право на камате, овде нема шжаквог смисла. Ни код уговорне одговорности се не тражи ставлаше дужннка у дощьу кад je повреда обавезе непоправлива, односно кад je њено неизвршегье један дефшштиван чин. Отуда у свим правима правило да код обавеза на нечињење поверилац има право на накнаду штете самим тим што je дужиик поступио противно својој обавези. Положај штетника из деликтне одговорности у том погледу je аналоган. По самом закону на њему лежи једна општа обавеза, да не шкоди другоме, и ако je та обавеза већ повреВена и штета проузрокована, сада се поставла