Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

313

ВРСТЕ И НАЧИН ОДМЕРАВАЊА НАКНАДЕ ШТЕТЕ

само питање њене накнаде. Са каквим разумним образложењем би се право на камате према лопову могло условљавати хтретходним позивом на пла Вање (и ограничавати само на штету после тог позива)? Неки страни законици (чл. 1219, стр. 2. Италијанског граВанског закопика од 1942. год., § 359. МаВарског грађанског законика од 1959. год) изричито прописују да штетник дугује накнаду све проузроковане штете и без опомене од стране оштећеног. И по нашој ранијој пракси, штетник код деликтне одговорности пада у доцњу самим проузроковањем штете (в. следеће пресуде Врховног суда Хрватске: Гж 2622/1960, Гж 1680/58, Гж 1586/63, Гж 2338/64, Гж 372/64, из архиве тога суда). С обзиром на незадовољавајуће стање наше данашње праксе, можда не би било неумесно унети сличну одредбу и у будући закон. 33. —■ Скица у чл. 225. изриче забрану анатоцизма: „На доспелу а неисплаћену уговорну или законску камату, као и на друга доспела повремена новчана даваььа не тече законска камата, изузев кад je то законом одреВено. Она почиње тећи од часа кад je суду поднет захтев за њену исплату". Мислим да нема разлога да се у условима данашње организације накнаде новчане штете (и штете уопште) забрана анатоцизма прошири и на облает деликтне одговорности, и то у закону треба на неки начин изразити. Дужник из деликта дугује накнаду све проузроковане штете и видели смо да, по данас владајућем схватању, које прихвата и Скица у чл. 224, поверилац има право и на накнаду штете веће од законских камата. А штета je и губитак камата на камате. Да je оштећеник држао свој новац у баяци као штедни улог, он би му доносио не само камате већ и камате на камате (као што доноси лопову ако je новац држао као штедни улог, мада, разуме се, решенье мора бити исто и за случај кад je не само оваква већ и свака употреба новца од стране штетника била исклучена). Ыо, не би се могао тражити од оштећеника доказ да je претрпео штету у висини камата на камате, иако je то опште правило за остваривање права на накнаду штете веће од законских камата. Овде je постојање веВе штете једна фактичка претпоставка, коју треба уздиВи па степей правне претпоставке, као када су у шпану саме камате (и из истих разлога). Разлога да се овако поступи утолико je више што савремена права (па тако и Скица у чл. 153) допуштају да се под одређеним условима накнада досуди у износу маньем од штете. То снижење не може бити конципирано независно од ефекта који има на имовинско стање оштеВеног, и зато му се не може приступит ако се не поВе од стварног обима штете. Ако се тражи снижење, мора се знати која je полазиа тачка, који je обим обавезе накнаде целокупне штете. Ако, пак, услови за снижење накнаде нису испуњени, не види се зашто би био ускраВен један део накнаде (који одговара збиру камата на камате). 34. Што се тиче нешювинске штете, мислим да би и овде као и код штете на ствари (и из истих разлога) требало усвојити правило да на досуВени износ накнаде камате почину теВи са даном правосиажности пресуде којом се досуВује накнада. ПостојеВе решенье кога се судови држе није у складу са схвататьем судова о појму неимовинске штете, евреи