Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

собности било потребно постојање одређеног доба узраста, зрелости и; интелигенције. Не би се могло допустити да се малолетник за CBOje недозвољене поступке заклања својом пословном неспособношћу. За разлику од родитеља који одговарају за штетые радње малолетника по принципу релативне прегпоставке о кривици, малолетникова одговорност за штетне радње би се заснивала на његовој доказано] кривици. Она се ни у ком случају не би могла да претпоставља, што се догађа у неким случајевима одговорности пунолетних лица. Када се утврђује кривида малолетника за његове штетне радње, требало би поћи од његове индивидуалне способности за расуЬивагье и његове интелектуалне развијености, а не од понашања пунолетног, одраслог лица. Не би се могла применити иста мерила за малолетника од осам година и за малолетника од седамнаест година, те je стога потребно утврђивање конкретне ситуације сваког малолетника приликом расправљања питања малолетникове одговорности за проузроковану штету. Само се по себи разуме да би поред малолетника способног за расуђивање требало да одговарају и његови родители, стараоди, одн. орган старателства. Y овом случају би могла да настане солидарна одговорност за штетне радње малолетника, с тим да уколико ова лица докажу да до гьих нема кривице за штету коју je малолетник проузроковао, она имају право регреса, тј. право на повраћај оне накнаде коју су иеялатили оштеђеном лицу за малолетникову штетну радњу. 9. Y нашем праву требало би, такође, усвојити и правило да и малолетници неспособни за расуђивање, иако не би могли бита одговорни, могу бити обавезни да накнаде штету, јер би то захтевала правичност. Y извесним ситуацијама нужно je из социјалних, економских или моралних разлога малолетника неспособно!' за расуВивање обавезати на накнаду штете коју je проузроковао, jep то налаже његово имовинско стање, које би могло бити боле од имовинског стања оних лица која врше надзор над н.им, а у интересу je и оштећеног лица. О томе je водио рачуна и Нацрт закона о накнади штете који у чл. 15. садржи следеће правило: „Y случају штете коју je проузроковало умоболно или слабоумно лице или малолетник неспособан за расуВивање, ако се накнада не може добити од лица Koje je било дужно да води надзор над њим, суд може, уколико то правичност захтева, а нарочито с обзиром на имовно статьештетника и оштећеника, осудити штетника да накнади штету потпуно или делимично". 10. Код одговорности за штету коју проузрокују пунолстиа лица потпуно лишена пословне способности, у нашем праву би требало примените иста правила која се односе и на штетне радтье малолетника неспособног за расуђивање. То би значило да би за штетне радтье овог лица одговарао старалац по принципу релативне претпоставке о кривици. МеВутим, и пунолетно лице потпуно лишено пословне способности могло би и само да одговара за проузроковану штету, уколико би je прузроковало у времекад je било способно за расуђивање (у тзв. светлом треиутку lucidum intervallum). Y том случају, ово лице би одговарало по претщипу доказане

323

ГРАБАНСКОПРАВНА ДЕАИКТНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ПРОУЗРОКОВАНУ ШТЕТУ