Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

602

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

повезала Об преко Котласа са Петроградом и Мурманском, истицало да то значп омогућавање иъачкашима да разграбљују народно богатство. Узгред да кажемо да уговор о овој концесији никад није ни био закључен. Велике дискусије и много приговора и несугласица у партијским редовйма, и уопште меВу радницима и сељацима, изазвало je шхтање давања концесија у Грозном и Баку-у. Говорило се: „Отерали смо своје капиталисте, а сада хоће да позову стране”. Чак и у самом Централном комитету није било јединственог става у вези са овим. Непосредно после објављиватьа Декрета Савета народних комесара о кондесијама од 23. XI 1920, бито je одржано саветовање секретара партијских ћелија московске организације РКП(б). Овај декрет je изазвао веома живу дискусију по фабрикама и предузећима, при чему су многи радници изражавалн бојазан да бн такав један декрет могао да послужи као база контрареволуције и успостављања буржоаске власти. Пример који je у вези са овим изнео сам Лењин на VIII сверуском конгресу совјета исто тако je зашшљив. Он наводи да je на једном среском конгресу совјета Њижњегородске губерније неки ванпартијац сељак изјавио поводом концесија: „Друтовн, ми вас шаљемо на Сверуски конгрес и изјављујемо да смо ми сељаци спремни да гладујемо, да подносимо хладноћу и кулук, само Русију мајку не продајте путем концесија". Са каквим ce огромним тешкоћама борио Лењин у вези са питањем концесија и какве je све отпоре и несхватања морао савлађивати види ce, између осталог, и по томе што je, y ситуацији y којој ce тих година налазила Русија, био закључен уговор о концесијама чак и са Лесли Уркартом, енглеским нндустријалцем и рударским инженером, који je преко 20 година радио у Русији, био члан управе многих акционарских друштава, а у доба контрареволуције био je један од организатора борбе против совјетске владе и саветник Колчака. Поменути уговор предвиђао je обавезу совјетске владе да „граБанину Л. Уркарту" преда у концесију значајан део његових ранијих поседа на Уралу и Казахстану. Па пако je овај уговор, услед одбијања Енглеске да пусти совјетске представнике на Лозанску конференцију, одлуком Савета народних комесара од 7. X 1922. био поништен ( 7 ), ипак се може претпоставити на какве начине je све ово било коментарисано и од непријатеља совјетске власти, као и од оних који су јој били наклоњенп, али нису били у стану да схвате ондашгьу економску и политичку ситуацију земље. Када се све ово има у виду и када се, поред тога, зиа да се у тим годинама слободно водиле дискусије у свим партијским организадијама, укључујући овде и највише партијске форуме, о свим кардиналним друштвено-економским и сличним питањима и да се одлуке нису могле наметати силом никаквих ауторитета или тиме што се држи власт у рукама, већ да се за сваки предлог морало војевати силом аргумената и да je за усвајање сваке солуције требало у слободном и отвореном дијалогу убеђивати оне који из ових или оних разлога нису били спремни да при-

(7) Ленин, Сочинения, изд. IV, том 29, стр. 12, 531; В. И. Лељин, Изабрана дела, Београд, 1960, тоы XIV, стр. 123 , 232, 673, 717.