Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 01. 01. 1971., S. 117

115

ПРИЛОЗИ

tum све до Јустинијана, изузев када je уз њега би додат stipulatio poena С 26 ). Враћајући се на „аутономно” право међународне трговине, желимо да докажемо да постоји тенденција „измирења” између правила „new law raerchanf'-a и националних концепција о изворима права, да заправо постоји једно прнближавање између „националног” и „наднационалног”. Овакво приближавање постоји у погледу свих главних извора новог lex mercatoria; у погледу једнообразних закона и Аlеђународних споразума, у погледу саморегулативних уговора, као и у погледу међународних обичаја и узанси. Примена међународних конвенција и једнообразних закона je у ствари у потпуној сагласности са националним правима, јер они ратификацијом посхају део права једне државе. До раскорака може доћи, меЁухим, ако арбитраже примењују правила формулисана у међународним споразумима, пре него шхо би она била ратификована. Овакав случај je могућ. Проф. Голдштајн наводи, да je „у пракси међународних арбихража играо извјесну улогу нацрт Једнообразног закона о меВународној купопродаји, па хим више може хој евреи послужити законски текст који je прихваћен”. (- 7 ) Голдштајн сматра, да арбитраже могу да прихвате правила садржана у једнообразним законима, као неку врсту „синтезе постојећих рјешеiba у тој области”. ( œ ) Арбитражна пракса може одиграти значајну улогу и у провери меВународних текстова, и може бити њихова прва конструктивна критика ( 29 ). Примењујућн једнообразне законе пре него што би они били санкдионисани од стране националног законодавства, арбитраже пружају подршке правилима „new law merchant" као појави независној од државноправних оквира, али се са оваквом праксом може истовремено вршити и одре Вени притисак на законодавце да изврше ратификадију. Y сваком случају, меБународне конвенције и једнообразни закони доказ су постојања државне иницијативе у овој области, и њиховом израдом и широм ратификацијом разрешавају ce супротности измеВу наднационалног lex mercatoria и националних права, као и уврежених схватања о изворима права. Саморегулативне уговоре нису створили државни органи; они се, међутим, ослањају на принцип аутономије воље. То je начело у погледу утоворних односа прихваћено у огромној већини држава. ( 30 ) На тај начин je примена саморегулативних уговора најчешће у складу са националним правима. Сукоб може настати, и саморегулативни уговори остају пенационални извор правила, ако су састављени не обазирући се на неко ограниченье аутономије воље које поставлю национално законодавство. Прекора-

(26) Види Схојчевић, Оп. цит., стр. 273; Хорват, On. цит. (фуснота 24), стр. 286. (27) Голдштајн, Право међународне купопродаје, Том 11, Загреб 1965, стр. 29. (28) Ибидем.

(29) Упореди са Голдштајн, ibidem.

(зо) Распрострањеност принципа аутономије воље наглашена je у свим стандардним уџбеницима.

Види податке о раширености овог начела у Yntema, »Autonomy in the Choice of Law, American Journal of Comp. Law, 1952, стр. 341. (Yntema citira као зиачајан изузетак Совјетски Савез, међутим, у члану 126. Основе грађанског законодавства СССР из 1961. г. нзричито je прпзнато право странака да брграју надлежно право у пословима спол>не трговине.)