Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 01. 01. 1971., S. 118

116

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕХА

чење тих ограничења може бити посебно опасно у случајевима када саморегулативни уговор саставља једна од странака (купац или продавац нпр.), нарочито када се ради о адхезионим уговорима ( 31 ). Y оваквим случајевима, ограничења ко ja аутономији воље постављају национална законодавства, могу бити веома значајна, као заштитнихщ интереса економски слабије стране, као брана против наметања неправичних клаузула. Значај ових ограниченна па тиме и опасност од прекорачења битно je смањен, када су у питању модел-уговори, при чијој су изради заступљени интереси обеју странака, и који представљају предлог за обе стране. Позитивне одлике модел-утовора биће увећане, ако су израђени од стране органа у којем су широко заступљени интереси свих учесника у међународном промету добара и у којем je гарантован завидан ниво стручности. Такав je случај, на пример, са уговорима израђеним под окриљем Економске комисије OVH ( 32 ) иса модел-одредбама формулисашш од стране Међународне трговгшске коморе ( м ). Овако утврђена модел-правила имају веома велики ауторитет, јер одговарају савременим стремљењима и струјањима у правном уобличавању међународних трговинских односа, те се на њих спољнотрговинске арбитраже понекад позивају чак, и тада када их странке нису усвојиле. За то има примера и у пракси наше Спољнотрговинске арбитраже при Савезној привредној комори ( м ). Оваквом применом модел-правила пружа се нови пример и доказ сложености и преплитаньу „националног“ и „ненанионалног" у процесу примене материјалноправних правила на међународне трговине. Без ослона у страначкој аутономији, модел-уговори постају на први поглед сасвим јасно ненационални извор правила. Кажемо на први поглед, јер постоји могућност да се у оквирима неке друге правне конструкције примена модел-уговора сматра сагласном са националгаш кондепцијама о изворима права, иако их странке нису прихватиде као „свој" уговор. Овако „помирење" постаје могуће, ако се правила садржана у модел-уговорима посматрају као формулација општеприхваћених трговинских обичаја ( 35 ). Прелазећи на међународне трговинске обичаје и узансе, као изворе »new law merchant«, поново смо суочени са сложеношћу и интеракдијалга

(31) Види разлнковање типских, адхезноних и модел-уговора на основу разлпчитих улога странака у састављању и мењању формулара, Голдштајн, Право међународне купопродаје. Том I, стр. 46—47; и Голдштајн, Предговор едицији „Тнпскп уговори међународне купопродаје”, Београд 1962.

(32) За б.шжа обавештења о тим уговорима, види дела цигирана у фусноти 17.

(33) При томе мнслимо на Incoterms, Једнообразно правила и обичаји за документарпе акредитиве, Једнообразни правилник за IШкасо трговачких хартнја од вредности, Међународна правила за тумаченье два термина, итд. Правна природа ових правила je спорна. Неки их сматрају за модел-уговоре, а други за обичаје. Y стварп ова два схватања се међусобно не искључују. Incoterms, и остала правила представљају несумњиво један предлог, модел уговорних одредаба, али могу се истовремено сматрати и за обичаје, јер су ве.\икнм базиранп на постојећим обичајима, a њихова веома раширена употреба ч!ши их подобним да се сматрају и као формулација нових обичаја.

(34) Види на пример случај Т-2/65 —22 (одлука je донета 10. II 1967) у коме се Арбитражно веће позива међу другим прав!мима и принципима и на члап 10. Општих услова за к\тюпродају у увозу и извозу трајних потрошних добара индустријске робе серијске производив, израђених под окриљем Европске комисије за Европу OYH (март 1961) иако се странке на тај уговор не позпвају.

(35) Види фусноту 33.