Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

269

БЕЛЕШКЕ

За француски реферат, заправо чланак Pierre Gremiona и Jeag-Pierre Wormsa из Documentation Française, характеристично je да прије света обрађује проблем регионализма у Француској са аспекта планских регија формираних 1964. Политичке импликације овако формираних регија, које прије света представљају инструменте централизације Париза, но у исто вријеме остварују путеве за једну радикалнију децентрализацију на pernoналном нивоу, много су генералнијег значаја. Исто тако значајно je разликовање техничких и интересних елемената у одлучивагьу, што доводи до неједнаког положаја локалног у односу на централни ниво. Централни ниво je, найме, једини који располаже информацијама које омогућују експертизу, па због тога интересним становништвима локалног нивоа супроставља техничке аргументе. Талијански реферат разликује два модела региона: „сентиментални”, који базира на романтичним захтјевима либералне епохе 19. стољећа за очување партикуларизма, чије су политичке импликације у тражењу регионалне аутономије, и „функционални”, који тражи ефикасност у обављању службы као реалистички захтјев у увјетима економског и опћег друштвеног развитка 20. стољећа. Развој талијанских регија иде у правду потискивагьа и замјењивања првог модела с другим, na je и читав реферат дан као компарација модела региона какав je предвиђен у Уставу и стварног стања које се развило кроз праксу. Реферат о регионализму у В. Британији говори паралелно о двије врете регионализма и регија: административном и политичном, Први je резултат потребе за што ефикаснијим обављањем појединих службы и бржим економским развојем, док je други резултат незадовољства све већом концентрацијом власти у рукама централних органа, с једне стране, и све мањом ефикасношћу локалне управе у задовољавању потреба данашњице, с друге стране. Политички регионализам као захтјев за самоуправом „home rule”, нарочито изразит у Шкотској и Велсу, требао би рјешити тај проблем тиме што би омогућио партицгшаштју граВана у оквирима који би нстовремено били довољни за ефикасније организирање служби и представљали цјелину унутар које стварно егзистира једна интересна заједшща. Тутословенски реферат дао je динамичку слику регионализма у послијератном раздобљу, за који je характеристична појава и нестанак регија у два наврата. Истовремено je дана и оцјена импликација које регионализам носи у односу на структуре власти и самоуправљања. Дискусија je отворена уводним излагањем В. Chapmana који je указао на многозначност термина регије, меВу којима je истакао: хисторијске, природне (географске), економске, административне (издвојивши посебно војне и техничке и оне које по случајном избору формирају поједина министарства) и, коначно, демократске решје. Наводећи извјесне примјере експериментирања с регчјама, посебно у Италији и Француској, и кризу у којој се нашла локалпа самоуправа, увјетовану посебно појавом великих конурбација. Chapman je исгакао разлике до којих може довести уважавање политичких и техничких фактора у формирању регија (у увјетима модерне комуникационе технике, технички разлози могу говорити за формирање супранационих регија, док политички траже формирање регија у оквирима ужим од националних заједница). Chapman je то назвао „уграЁеним парадоксом” у односу између ефикасности и демократичности, тј. једна се вриједност може реализирати само на рачун друге. Након тога поставио je питање да ли je регионални ниво нужно демократскији као форум одлучивања у односу на централни ниво и изразио сумњу регионалне институдије као подесне инструменте за рјешење проблема које je пред нас ставио савремени развој. Дискусија у вези с уводним излагањем утлавном се ограничила на проблем односа између демокрације и ефикасности. Тако je F. М. Marx