Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

436

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Закон од 1967. године je, природно, морао да расправи и питање ликвидирања бивших заједница осигурања, које су, као обавезни реосигуравачи, у моменту преласка на нови систем, били крајњи носиоци правних односа југословенског осигурања. Нарочито je значајно питање било расправљање правних односа у којима се ЈЗО, као крајњи реосигуравач југословенског осигурања, појављивала као носилац права и обавеза. Од каквог je значаја било расправљање овог питања најбоље говори дотадашњи систем изравнавања ризика, који je обухватао све осигуравајуће заводе y Југославији: Осигуравајући заводи су плаћали обавезно заједницама осигурања (републичким, a ове Југословенској) премије за изравнавање ризика из којих су се формирала средства за подмиривање обавеза заједница осигурања насталих у вези тог изравнавања ризика. (Заводи су посебно плаћали режијски додатак, који je служио за покриће трошкова пословања заједнида). Из наплаћених премија за изравнавање ризика заједнице су формирале, за сваку врсту осигурања издвојено, резерве текуће техничке ггремије и резерве сигурности за изравнање ризика. Ова средства су, дакле, служила за исплату обавеза појединих завода које они са својим средствима нису могли да испуне својим осшураницима. Према томе, пасива коју су поједини заводи исказивали представљала je по закону потраживање према републичкој заједници осигурања, a њена пасива, после евенуталног покрића из њених резерви за ту грану осигурања представљала je потраживагье према ЈЗО. Начин изравнавања ризика je био предвиђен законом, и то тако што je заједчица осигурања исплаћивала на крају пословне године заводу разлику измеЬу укутшог износа штете и укупног износа резерве текуће техничке премије и резерве сигурности, умањеног за износ премија за изравнање ризика, које завод плаћа заједници у тој врсти осигурагьа. При томе je закон изричито захтевао да, у случају када се заводи реосигуравају појединачно према врстама осигурања (што je био случај) да се обрачунавање и исплата врше посебно за сваку врсту осигурагьа. И финансирање у току године je било тако предвидено; да се морају најпре искористити сва средства резерви за дотичну врсту осигуратъа, а тек ако ова буду исцрпена, да .130 може да користи и средства других врста, али само привремено. Овакав систем изравнавања ризика појединачно по врстама осигурања довео je до тога да су се код J3O у тзв. позитивним врстама осигурања стицали вишкови, а у негативним мањкови. Иако се формирање ових вншкова и магькова, по логнци ствари, налази у стадном кретању, у моменту преласка на нови систем постојале су неке процене о њиховој висини, али je стварни биланс показао да оне нису одговарале правом стању ствари. (Овај моменат je, пак, играо улогу при доношењу законских прописа како се касније при тумачыьу закона истицало). Наиме, догодило се то, да je раскорак између магькова и вишкова био много seti и него што се очекивало у заврпшом рачуну Ј3O за 1967. годину (моменат преласка на нови систем). Актива Ј3O, тј. вишкови у позитивним врстама осигурања, износила je 227 милиона н.д., а пасива, тј. мањкови из негативних врста, 863 милиона н.д. Поставило се питање начина разрешавања ових односа и субјекта који треба да се појавн у улози ликвидатора, јер, по закону,