Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

623

ПРИКАЗИ

Y погл. V (.стр. 171—198) утврђују се формалне разлике између права il морала као етичких поредака. Морал je субјективно и апсолутно оправдање понашања са стајалишта вриједности аутентичног живота појединаца, док je право објективно и релативно оправдавање понашања са стајалишта специфичних вриједности друштвене коегзистендије. Морал одређује понашање субјеката искључиво са гледишта његових властитих могућности (унилатералност), док право одређује понашање с обзиром на интерсубјективне могућности (билатералност). Морал je стога аутономни етички поредак личности, а право хетерономни друштвени етички поредак. Надаље, морал je управљен искључиво на конституирање дужности, док je право управљено на конституирање дужности и овлашћења. Морал захтјева чистоћу намјере, право у начелу захтјева само вањско понашање; прво полази од унутрашњег, друто од вањског аспекта понашања. Из тога опет проязплази да правка норма може бити изнурена, док морална то не може бити, будући да je за моралну дужност битно да се врши по слободном увјерењу о нужности моралног захтјева. Сичес на крају побија in extenso приговоре који ce y правној теорији износе против тезе о принудности као битном обиљежју права, при чему се, једнако као и у цијелом ноглављу, осјећа снажан уплив ставова Г. Дел Векија (G. Del Vecchio). Y погл. VI (стр. 199 —212) ce расправља о разним нормативным порецима који иду од навада до обинаја, a имају комбинирана обиљежја морала и права. Одбацује се разликовање обичаја од права по садржају, а заступа разликовање по карактеру санкције и односу аутономност-хетерономност. YjeAHO се истине повијесна променљивост подручја правног и обичајног поретка и процеси међуутјецања. Погл. VII (стр. 213—219) посвећено je односу права и арбитрерности као негације права, тј. као захтјева суверене власти којему недостаје обиљежје правилности или нормативитета и којим се произвољно изузима jeдан случај из норме а да се при томе не ствара нова норма. Сичес разликује арбитрерност од илегалности и дискреционе оцјене. Арбитрерност се темељи на голој сиди и нарушава у највећем ступњу вриједности сигурности и извјесности које су праву иманентне. Погл. VIII (стр. 220—231) говори о трима нужным друштвеним функцијама права. Y првом реду, правки систем увијек остварује друштвено неопходне вриједности сигурности и извјесности. Чак и онда када правни систем или правна норма нису праведни, они сами по себи, као нормативност, уносе у друштвене односе извјестан ступањ сигурности и извјесности што повезује Сичес с формалним критеријем правности према којем „за правност није битан садржај норме, него специфична форма захтјева”. Наравно, сигурност и извјесност права само су дјеломично остварл>иви због сукоба с идејом правде, апстрактног карактера норме, друштвене динамике итд. Друга нужна функција права јесте принудно и објективизирано рјешавање сукоба у друштву, тј. утврђивање, хијерархизирагье, разграничавање и заштита ј едких интереса на рачун других. Овдје се Сичес користи Паундовом тројном класификаиионом схемой интереса. Најзад, право je увијехс средство организирања, лешлизирања и становитог ограничазања државне власти. Y погл. IX (стр. 232—239) Сичес излаже теорију субјективног права. Одбацује вољну, интересну и мјешовиту теорију, прихваћајући чисто нормативну поставку да je субјективно право у најширем смислу „средство које норма даје неким особама по којем су ове у могућности правног увјетовања обавезе одређеног понашања друге или других особа”. Субјективно право je нормативна квалификација, a воља само најчешћи увјет његовог оствареньа. Y наставку, Сичес настоји аналитички дпференцирати три подврсте субјективног права: а) корелатив обвезе којим се неовисно о вол>и корисника потврђује његова слобода, б) корелатив обвезе који се, као моћ захтјевања и покретања принуде, остварује волком корисника, ив) моћ стварања, мијењања и гашетьа правног односа. Он затим одређује и категорију права слободе као моћи да се оствари или не оствари своје суб-