Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

862

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

дејство уговора ce наставља. Ако ce отуђе само неке од ствари које су осигуране једном полисом, осигурање у погледу тих ствари престаје, па самим тим престаје и обавеза на плаћање премије ( u ). Разумљиво, у свим оним случајевима кад обавеза на плайагье премије прелази са уговарача осигурања на његовог сукцесора, мора ce водити рачуна о заинтересованим лицима. Сннгуларном сукцесору на који je прешла обавеза на плаћање премије треба дати право на раскид уговора о осигурању, да би се те обавезе ослободио. Ипак, оправдано je ако се тражи да се право на раскид уговора искористи у једном релативно кратком року од тренутка преноса својине, јер би иначе била доведена у питање сигурност осигурача. С друге стране, ради обезбеђења осигурача, уговарач осигурања мора да јемчи за исплату дужне премије и по преносу уговора о осигурању на стицаоца осигуране ствари. Од три изнета решења у вези са прелазом обавезе на плаћање премије са уговарача осигурања на стицаоца осигуране ствари, ми се определяемо за треће решење, дакле, за решење према којем обавеза на плайање премије, и уопште дејство уговора о осигурању, по правилу прелази на стицаоца ствари. На тај се начин обезбеђује један прнроднн континуитет односа: настављање покрића из основа осигурања све док стицалац ствари не буде и сам у положају да оцени који јој ризици прете и колики je његов интерес за продужење дејства осигурања. Аејство осигурања треба да престане због преноса интереса на осигураној ствари салю ако je то нужно из техничких разлога, као што je то случај ако се отуђују само неке из скупа ствари које су осигуране једном полисом. Универзална сукцесија (наслеђивање осигуране имовине, на пример) по правилу не производи никакве последице по обавезу на плаћање премије. Ова обавеза прелази на сукцесора уговарача осигурања. 7. Мейутим, није увек уговарач осшурања једино лице које je заинтересовано да плаћањем прелшје одржи на сназн дејство уговора о оспгурању. Y пракси се појавлују и случајеви у којима су за дејство осигурагьа заинтересована и нека друга лица. Зато je у праву осигурања већ одавно прихвайено да премију, поред уговарача осигурања и његовог сукцесора, односно и осигураника ако су уговарач осигурања и осигуфаник два лица, може да плати и свако трейе лице ко je има интерес да се уговор о осигурању одржи на снази ( 12 ), односно да je оснгурач дужан да прими премију од сваког лица које има правни интерес да она буде плайена (**). У теорији осигурања има чак и мишљења да премију осигурања може да плати и трейе незаинтересовано лице ( ы ). Трейе лице ко je има право да плати премију није у вршењу тог права везано ставом уговарача осигурања. Осигурач мора примити премију

(и) Уз нека ограничења и услове, ово je решење прихваћено у Општнм условнма за осигурање нмовнне, које je донео Завод за оснгурање и реоснгурање „Југославија” јануара 1970. године. Прихвата га и проф. Константин овић у наведеној „Скици”, члан 914.

(12) Члан 14, став 7. наведен их правила Завода „Југославија”

(13) Члан 890, став 1. наведене „Скице” проф. Константинов ића.

(14) Picard et Bessori, нав. дело, стр. 165.