Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

861

ОБАВЕЗА НА ПЛАН.АЊЕ ПРЕМИЈЕ ОСИГУРАЊА

таквим случајевима обавеза на плаћање премије стави на терет уговарача осигураника. МеВутим, у крајњој линији, премију ипак треба да плати осигураник, пошто он ужива користи уговора. На тај начин, уговарач осигурања и премија коју je он дужан да плати морају да се појаве у два правка односа. С једне стране, уговарач осигурања je дужник у погледу плаћања премије у односу на осигурача. С друге стране, уговарач осигурања по основу неког другог правног посла (на ггример, по основу уговора о шпедицнји) има право да тражи исплату премије и евентуалних трошкова од осигураника. Y неким правима, као што je швајцарско, иде се и даље, па се сматра да у одреБеним случајевима осигурач има право да захтева премију иод лица за чији je рачун зашъучен уговор о осигурању ( 7 ). Сматрамо меВутим, да je такво решење, без обзира на евентуалну корисност за праксу, сувише велико удаљавање од општих принципа грађанског права о забрани уговарања обавеза за другога, и да га зато не треба прихватити. Уговарача осигурања очигледно треба обезбедити у односу на осигураника за износ плаћене премије. Најефикаснија и најједно ставни ja таква заштита несумгьиво постоји ако се законским прописима о уговору о осигурању одреди да уговарач осигурања није дужан да преда полису осигуранику док му не буду накнађене премије ко je je платно осигурачу ( 8 ). Наиме, без полисе осигурања не могу се остваривати права из осигурања. 6. -Са уговарача осигурања обавеза на плаћање премије може да преВе на његовог универзалног или сингулариог сукцесора ( 9 ). Од случајева сингуларне сукцесије, за праксу je сигурно најзначајнија промена осигуравајућег интереса на стварима ко je се осигуравају. Посматрано са становишта обавезе на плаћање премије, промена интереса (отуВење осигуране ствари, на пример) може се третирати на три начина. Према једном схватању, у случају промене интереса на осигураној ствари, осигурање по самој сили закона наставља своје дејство према стицаоцу, тако да на стицаоца прелази и обавеза на плаћање премије. Не прави се разлика измеВу покретних и непокретних ствари, појединих ствари из групе и сл. Ово je решење прихваћено у француском осигурању ( 10 ) Друго решење, које je било прихваћено у старом аустријском Закону о уговору о осигурању из 1917. године (пар. 64), састоји се у томе што обавеза на плаћање премије прелази на стицаоца само ако се отуВује осигурана непокретна ствар. ОтуВегьем осигураие покретне ствари дејство уговора о осигурању престаје. Y нашем праву осигурања прихваћено je и треће решење. Према њему, ако се отуВе све ствари осигуране једиим уговором о осигурању,

(V) Члан 18. швајцарског Закона о уговору о осигурагьу из 1908. године одређује да je Y осигурагьу за туЬи рачун и осигураник дужник у погледу плайагьа премије, ако je уговарач осигурања иисолвеитан a није још примио дужну премију од осигураника.

(8) Овакво je решење прихваћено у наведеној ~Скици” проф. Константиновића, члан 882. став 2. Y ставу 3. истог члаиа дал>е се разрађује ова идеја, и предвиђа да ако je наступила штета, уговарач осигурања који je платно премију има право првенствене наплате из накнаде из осигурања.

(*) Е ' R -> Prölss, »Versicherungsvertragsgesetz«, München und Berlin 1965, стр. 183 и 184. (io) Члан 19, став 3. наведеног француског Закона.