Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

882

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

II Најважнија питана у регулисању правнога положаја странаца једне земле везана су за право уласка, боравка и настањивања странаца, која уједно и одређују у коликој су мери поједиие земле „отворене према свету”. Закон о странцима СР Немачке таква питана регулише већ у почетним параграфима. Тако § 1. Закона гласи да странци (a странац je свако ко није Немац у смислу члана И. и члана 116 Grundgesetz) „могу према овоме Закону да улазе на територнју важења овог Закона и да ту бораве”. Међутим, већ у § 2. Закона, који се односи на дозволу боравка (Aufenthaltserlaubnis), такво право се условлава: „странцима који желе да путују на територију важена овога Закона и да ту бораве потребна je дозвола за боравак” а она „сме да се изда (darf erteilt werden) када присуство странца не омета интересе СР Немачке”. Овакве међусобно противуречне одредбе Закона са правом су изазвале сумњу јавности већ приликом дискусије о Нацрту овога закона. Како je тада залажено у критикама званичног образложења Нацрта Закона, неке његове одредбе супротне су тврђењима да „Савезна влада афирмйше либералну и према свету отворену политику која олакшава улазак и боравак странаца у СР Немачку”. Коначан Закон, а посебно примена Закона, показали су да он „нити je либералан ни отворен према свету” ( 6 ). Пре свега, Закон не конституише никакво право на боравак странаца (Recht auf Aufenthalt) већ, напротив, боравак условлава посебном дозволом коју адмннистратпвни органи Уреди за странце (Ausländerbehörde) смеју да издају „уколико присуство странаца не омета интересе СР Немачке”. На тај начин Закон je пошао од супротне претпоставке —■ према коjoj je странцу забранен боравак у СР Немачкој без одређене дозволе. Такво законско регулисање забране (уз задржану резерву за издавање дозволе) подударно je, пише један комеытатор, са међународноправним приговором према коме државе своје границе не би смеле потпуно да затворе. Треба у почетку напоменути да су Закон и пратећи прописи уз нега оставили и широке могућности администрацији за процене шта су „интереси СР Немачке” и када се „смеју” да издају дозволе боравка. Постоje и посебна упутства која уреде за странце непрекидно упућују „на чуване интереса " СР Немачке, меВу које спадају и интереси на тржишту радне снаге. Пракса у примени Закона je због тога често у нескладу са „респектованем лудског достојанства” ... „при чему се луди деградирају на објекте државног опортунитета” ( 7 ). У односу на такво регулисане права боравка странаца у СР Немачкој показује се као далеко либералнија, на пример, пруска Ausländerpolizeiverordnung из 1932. године према којој je „Свакоме странцу дозволен боравак... (»Jeder Ausländer ist zum Aufenthalt zuzulassen...«), све док по-

(«) Dr Laszlo Rupp, »Aufenthaltsrecht der Bundesrepublik Deutschland«, Studentische Politik, ibidem S. 69.

(7) Dr Fritz Franz, »Thesen zum Aufenthaltsrecht der Fremden in der BDR«, Dokumentation zum Ausländerrecht, ibidem, стр. 95.