Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

883

ПРАВЫЙ ПОЛОЖА! страних радника y ср немачкој

штује законе и административна прописе који важе у овој области”. Нацистичка, Reichdeutsche Polizeiverordnung из 1938. год., која се примењивала све до 1965. године, односно до доношења овога закона на следећи начин регулише дозволу боравка страница: „Боравак на територији Рајха дозвољава се онима који су ... достојни пруженог гостопримства (... »der ihnen gewährten Gastfreudenschaft würdig sind«) ( 8 ). Према томе, страни радници у СР Немачкој немају право на дозволу боравка (Rechtsanspruch); они за дозволу боравка не подносе захтев већ молбу. Изузетак представљају страни радници из земаља БЕЗ који овакво право имају. Практично, већина страних радника запослених у индустрии СР Немачке који потичу из медитеранских земаља (осим из Јужне Италије), из тзв. »Anwerbeländer«, међу које спада и наша земља, немају право боравка у СР Немачкој. Боравак се одобрава на основу економских интереса послодаваца, а тек потом ступа на сцену и „право”. Занимљиво je како савремена правка наука СР Немачке оправдана правку стратегију немачког законодавца према страним радницима, односно странцима. Она се најчешће брани следећом егзегезом: правила међународног права о праву сваке земље на територијални суверенитет (Gebietshoheit) и Устав СР Немачке (Grundgesetz, 23. 5. 1949) у принципу странцу не дају право на улазак у боравак у СР Немачкој. Ово се посредно закдучује тумачењем члана 16. Устава СР Немачке, према коме се ниједан Немал не може да екстрадира. Таквом одредбом се у уставноправном смислу обликовало и право на боравак у СР Нехмачкој као ексклузивно право Немаца. Слична заштита противуекстрад иције не дружа се странцима, па се оваквом регулативом, ограничено) једино на могућност екстрадиције странаца, уједно и додатно негира и право на боравак странаца ( 8 ). Оваква конструкција, како je приметила научна критика, само je join једном показала како би многи правни проблеми били разумљивији ји када се не би уопште објашњавали. Аутори који виде одредбе Grundgesetz друкчије, полазе од уставних схватања слободе као правила, па сматрају да се противна ограничена слободе треба да појављују као изузеци. Овакав однос: правило изузетак, Закон о странцима je наведении регулисагьем права боравка странаца „поставио на главу". Такви аутори примећују да Закон занемарује и уставни положа) управе, па потчшьава странце, не правноме поретку већ полицијском поретку, као да се од странаца „може генерално очекивати угрожавање јавне сигурности и поретка или других општих добара”. „Бланко пуномоћства” које Закон даје надлештвима за странце, овима омогућава „поступке који за погоВеног нити су мерл.иви, ни прорачунљиви, ни предвидљиви”, што се противи уставним принципима законитости управе, поделе власти, и захтеву за ефикасном правном заштитом ( 10 ).

(ä) Gesetze des NS Staates. Zusammengestellt von Uwe Brodersen. Bachhomburg, Gehlen, 1968.

(e) Rudolf, Schiedermair, Handbuch des Ausländerrechts der Bundesrepublik Deutschland, 1968. Стр. 35.

(io) Dr Franz Fritz, »Thesen zum Aufenthaltsrecht der Fremden in der BDR«, »Dokumentakxn zum Auslanderrecht«, ibid. стр. 93.