Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

884

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Закон о странщша садржи не само неслагања са Уставом СР Немачке већ и са појединим начелнма и правилима меВународног права која по основу изричитих уставних одредби имају снагу позитивног права СР Немачке. Dr Diemut Mayer (Ар Адмут Majep) у једном запаженом раду ( и ) указује да су одредбе Закона у колизији са Аекларацијом УН о правима човека из 1948, посебно са одредбама Декларанте које се односе на забране самоволног протеривања схранаца, права кретања унутар зехмле боравка, и упута у погледу права боравка и настањнвања схранаца. Сличне примедбе су и у односу на Европску конвенцију о заштити лудских права из 1950. која, између осталог, гарантује странцима лична права и права на слободе (Pers ö nlichkeits und Freiheitsrechte), a која се примењују и на основу посебног Bundesgesetz, од 7. 8. 1952. Треба напоменути и то да Устав СР Немачке, тачније Grundgesetz (Основни закон), који je ступио на снагу 24. 5. 1949. године, има провизоран карактер, али не у смислу потпуности већ у погледу територијалне и временске важности Устава с обзиром на поделу Немачке и свих политичких и правних импликација које су уз ову поделу до данас присутне. У члану 25. Устава изричито се наводи: „Општа правила међународног пра ва су саставни део савезног права (Bundesrecht). Она су изнад закона и стварају права и обавезе непосредно за становнике Савезне Репубхшке”. Члан 2. Устава каже да у Савезној Републици: „свагсо (и странац, прим.) има право на Слободан развитак CBOje личности..." (* 2 ), па се таква меВународна и уставна права сматрају по правној снази највишим у регухшсању положаја схранаца. Према општеприхваћеном схватању савремене јуриспруденције СР Немачке, држава не може да подлеже никаквим меВународним условима у погледу уласка схранаца на њену територију. Она, снагом сопственог суверенитета одлучује слободно да ли ће, и које ће, странце да прими на своју територију, уз резерве према којима je забрањено потпуно затварање државних граница или исклучивање држављана одре Вене земле. МеВутим, „уколико једна држава својом слободном одлуком прими странца, она би меВународноправно била обавезна да таквим лицима призна одре Вене минималне меВународне стандарде”. Овде би спадала општепризната лудска права као нпр., право на живот, личне слободе, својину, слобода мишљења, слобода савести итд. Таква схватања за разлику од изложених, према којима Немци имају исклучиво право на боравак у СР Немачкој, а држава суверено право да увек уреВује положај странаца по својој воли сматрају и да je „уласком на државну тернторију" треба одредбама загарантовати будући, „стечен статус” странца. Аржава прихватања не би смела самоволно да га одузима. Протеривање je у меВународно-правном погледу умесно само због самоодржања државе” ( 13 ). Треба претпоставити да су широка права странаца по основу меВународног права, односно Устава СР Немачке, била у нескладу са економ-

(11) Dr Diemut Mayer, »Entspricht unser Ausländerrecht der internationalen Rechtsauffassung», Studentische Politik, ibid. S. 50.

(12) Изразима „становник” односно „свако" које користи Grundgesetz желело се да се прошири круг лица на која се такве одредбе односе и да се наша обухвате и странцн.

(13) Dr Franz Fritz, ibid. стр. 94.