Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

887

ПРАВЫЙ ПОЛОЖА! СТРАНИХ РАДНИКА Y СР НЕМАЧКОЈ

пају по ови-М упутствима која чесхо представљају подлогу за одбијање поједине дозволе боравка. Управни судови испитују само да лп ce у складу ca законским прописом § 114. Verwaltimgsrichtsordnung поступало у процени. Непотребан je закључак да таквостање управно судство чини у овим предметима неефикасним. Сукоб између појединих одредби Закона о странцима и Устава СР Немачке (Grundgesetz), поводом готово сваког занимљивијег судског случала, изазива коментаре, не само меЁу специјалистима. Према плану 2. Устава: „Свако има право на Слободан развитак своје личности, уколико не вређа права других луди или не прекрпш уставни поредак или морална правила”. С друге стране, примећује се, § 2. Закона о странцима захтева посебну дозволу за улазак и боравак у СР Немачкој, односно ~дозволу” за „Слободан развитак своје личности” у СР Немачкој, што очигледно противуречни слову Устава да „свагсо има право....” итд. У коментарима Закона о странцима наводи се и приговор према коме уколико je законодавац мислио да je потребан посебан, претходни поступак за коришћење уставних права СР Немачке предвиђених планом 2. Устава, a које странац због цитираног § 2. Закона о странцима не може да користи онда je бар прописима требало да одреди tcoju су услови за добијање дозволе и из којих разлога може да се одбије издавање дозволе. Таква аргументација се позива и на одлуку Савезног Уставное суда СР Немачке, према којој би у овој материји законодавац „морао да нормира садржајно активност администрације” ( 13 ). Колизију између члана 2. Устава СР Немачке и § 2. Закона о страншша, један од најпознатијих коментатора овога Закона решава тако што палоьу номера са цитираног члана 2. став 1. Устава на члан 25. Устава шрема коме: „Општа правила меВународног права су саставни део савезног права. Она су изнад закона и стварају права и обавезе непосредно за становнике Савезног Републике”. На тај начин меВународна правила у односу на поједине уставне одредбе имају положај lex specialis. То у пракси значи да странац може да се позива на једно Уставом загарантовано право, само у случају уколико у меЬународним одредбама наЬе за то основу ( 19 ). На тај начин, принцип државне суверености (који подразумева и право државе да сходно својим интересима обликује и правни положај странаца) доследно оваквом схватању je изнад принципа правке дрясавности, тзв. »Rechtsstaatlichkeit«, упркос томе што се овим другим посебно поноси нравна апологија СР Немачке. IV Враћајући се са домена теорије на позитивне правне прописе, између осталог и зато што они ближе уређују и правни положај наших радника, умесно je навести и § 7. Закона о странцима који ypehyje просторно и временско важење дозволе за боравак, могућности да се у овоме погледу ограниче, да се ограничена накнадно мењају, као и да се дозволе боравка

(18) Bundesverfassungsgerichtsentscheidung (E 20, 157).

(19) Rudolf Schiederoiair, op. cit., стр. 36,