Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

889

ПРАВКИ ПОЛОЖА! СТРАНИХ РАДНИКА Y СР НЕМАЧКОЈ

Пракса да се дозволе боравка повезују са радним дозволама je веома раширена, с тш што дозвола за боравак истиче истовремено са престанком раднога односа из било којега разлога. Често се такве дозволе издају уз услове којима се онемогућује странцу да обавља одређене привредне делатности. То je, како се примећује, у супротности са многим споразумима о пријатељству и споразумима о настањивању, а тиме се повређује и основно правило § 1. der Gewerbeordnung, према коме: свакоме je (»jedermann«) допуштено обављање привредне делатности уколико испун>ава стварне и личне услове, који не захтевају да неко мора да буде Немац. А затим, следи тежи приговор према коме се: „Повезивање дозволе боравка са радним односом фактички успоставља принудан рад, што je недозвол>ено према конвенцијама о правима човека и Уставу” ( м ). Југословенски радници који долазе у СР Немачку са тзв. „једногодишњим уговорима о раду” добијају од одређене комисије предвиђене Споразумом (Немачка делегација у Београду) посебну легитимацију која замењује дозволу за рад у року од годину дана и ослобађа их обавезе прибављања посебне визе. Током једногодишњег уговора радници не могу да промене послодавца без његове сагласности и сагласности надлежног уреда за рад Arbeitsamt. Теднострани раскид уговора од стране радника повлачи губитак права на боравак, односно протеривање из СР Немачке. Посебно je занимљиво и то да једногодишњи уговори о раду, које југословенски радници појед!шачно склапају са одређеним западнонемачким фирмама пре поласка из земле, посредством институција предвиђених билатералним Споразумом о запошљавању, представљају једну врсту типских уговора (Musterarbeitsvertrag) распрострањених у привредном праву и релативно нових у радном праву. Типски уговори у пракси привредног права откривају тенденције ка монополском наметању услова на тржишту робе па су такве тенденције присутне и на тржишту радне снаге. Они који бране једногодишње уговоре о раду, односно извоз радне снаге уопште, сматрају да такви уговори за радника представљају извесност у погледу радног места и трајања посла, веома важне у првом времену прилагойаваньа радника на нову животну и радну средину. Међутим, такве предности не треба прецењивати, посебно због тога што такав говор предвиђа ниже плате за исте послове у односу на раднике који нису везани таквим уговорима, чиме je омогућена интензивнија експлоатација. Радници прихватају овакве уговорне услове делом због еко-

(22) Dr Fritz Franz, »Thesen zum Aufenthaltsrecht der Fremden in der BDR«, ibid. стр. 95. Menschenrechtskommission UN, Art. 4. II: ~Нико не сме да буде примораи да обавља принудан или обавезан рад", представлю међународну одредбу на коју се позива у оваквим дискусијама. Конвенција и Препорука Вр. 111 МОР из 1958, о забрани дискриминације у погледу запошљавања и занимања (Ратко Пешић, Међународне конвенције рада. Просвета, Београд, 1968, стр. 161 и сл.) дају следеће дефиииције дискриминације. Конвенција (чл. 1, тач. l.a): ~свако прављеље разлике, искључење или давање првенства заснованог на раси, боји, полу, вери, политичком мишљењу, националном и социјалном пореклу који иду за тим да униште или наруше једнакост могућности или поступања у погледу запошљавања или занимања". Препорука (I дефиниција, тач. 1.6.) наводи као „дискримииацију и ~свако друто правл>ење разлике, искључење или давање предности који иду за тим да униште једнаку могућност или поступање у погледу упошл>авања или занимања или им штете. . . .".