Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

895

ПРАВКИ ПОЛОЖА! СТРАНИХ РАДНИКА Y СР НЕМАЧКОЈ

више инстанце, односно да су социјалне прилике радника без икакве социјалне контроле” ( 2Э ). С друге стране, тешкоће око добнјања дозволе боравка, а посебно дуто чекање код одговарајућих установа за запошљавање предвиВених билатералшш споразумима, као и низ других тешкоћа са администрациям, уз вершки број незапослених у неразвијеним земљама, разлози су за алармантан број илегалних радника који раде без дозволе боравка и радних дозвола. Овакав број се процењује, према Макс Диаманту, на 15% укупно запослених страних радника у СР Немачкој. Они раде „на црно” за најниже плате без икакве правке и социјалне заштите; они представл>ају предмет трговине савремених трговаца робљем, a њихове прилике су најнесрећније поглавље савремених економских емиграција. Али, не само радници који живе и раде илегално у СР Немачкој него и страни радници који имају легалан боравак и радне дозволе, изложени су често класичном трговачком промету на многонационалним пијацама стране радне снаге у СР Немачкој ( 30 ). Судска пракса, посебно из области раднога законодавства, открива да се прописи најчешће изигравају уговорима „о уступању” сопствене радне снаге појединог поелодавца, затим се фактичка купопродаја стране радне снаге прикрива фиктивним уговорима, или се такви послови маскирају тзв. симуловашгм облигационоправним уговорима о делу. Од овога нису поштеВени ни југословенски радници, па чак ни наши радници који раде по основу чл. 6 наведеног Споразума о социјалном обезбеђењу измеВу СФРЈ и СРН. На ньих се у току прве две године рада у СР Немачкој примењује југословенско социјално и радио законодавство; они раде у име и за рачун појединих југословенских фирми и популарно се називају „деташирани радници”. Ова „уступања" страних радника у СР Немачкој добила су такве размере да je, средином 1972. године, морао да

(29) Max Diamant, »Bemerkungen zur sozialen und rechtlichen Lage der Ausländischen Arbeitnehmer, Studentische Politik, ibid. Стр. 43.

(зо) Наводимо два примера као илустрацију узета из једног листа. Тако, Stuttgarter Zeitung (23. И. 1971) под насловом „Илегална трговина гастарбајтерима” пише како je полиција открила више илегалних центара за трговину гастарбајтерима. Према првоме саопштегьу само један од таквих центара je „запослио” преко сто илегалних радника. Центар „позајмљује" раднике за 12,50 до 13,50 марака на сат граЬевинским фирмама, док се радници плаћају само 6,50 марака на сат. Полиција je преметачинама утврдила постојање „илегалне трговине радницима великог стнла" у Baden Württemberg-y. Она je случајно ушла у траг илегалним центрима приликом контроле једног грађевииског радилишта пронађено je више југословенских радни!са без пасоша. Према полицијским подацима „позајмљивачи радника” су их одузели радницима како би раднике држали у шакама. Исти лист месец дана касније (23. 12. 1971) доноси опширан чланак под насловом „Трговина л удима гастарбајтерима" Чланак расправл,а о „фирмама” које се базе шпекулацијама и варањем носилаца социјалиог осигурања, уз констатацију да je СР Немачка постала плодно поље за послове блнеке трговини са људима. При томе није реч само о неквалификованим радницима већ чак и инжеше* рима. Овакве „фирме за позајмице” радника често банкротирају и остају дужне низу носилаца социјалног осигурања СР Немачке чиме штете такве ииституције, и наравно раднике. Joui у горем положају су илегални радници које трговци л>удима, тзв. „шлепери” илегално провлаче кроз границе и запошљавају на градилиштима. Синдикални руководилац Speyer наводи низ примера ~дивл,ања ,шангајске' трговине, робљем и трговине страной радиом снагом у СР Немачкој. Y вези са нашим деташнраним радницима „Борба” и други листови објавили су средином 1972. аферу везану за фирму „Морава”.