Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

898

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

дуже од годину дана и да се прилагодио средини ихд. Међутим, и под претпоставком да су испугьени и такви услови, супруга странога радника ко ja би дошла у СР Немачку на такав начин не би могла да се запосли, односно да добије радну дозволу. Страни радник који би, с друге стране, био принуђен да сам издржава чнтаву породицу, утрошио би на ово сву своју зараду, па би се тако и изгубио економски смисао његовог боравка и рада у СР Немачкој. Тако се координираним радом администрације, односно мрежама локалних уреда за странце и одговарајућих уреда за рад државне управе СР Немачке, остварују економске функције државе оваквог типа без обзира што таква пракса онемогућава пој единим националним групацијама страних радника (изван земаља БЕЗ) да живе са својим породицама. Такви прописи и пракса наводе се и као типичан пример правке дискриминације, противне одредбама Устава СР Немачке и меБународним конвенцијама, у аргументадији присталица установе »Familienzusammenführung«, односно оних који траже измене Закона о странцима из 1965. Билатерални споразуми, и држање одговорних чинилаца земаља емиградија, који ce плате трајног исељавања својих радника и њихових породила из земље, иду на руку оваквој пракси која СР Немачкој доноси наведене економске користи. Уреди за странце усмеравају се и на друге начине како би се спречавало насељавање страница одређених земаља и њихово интегрисање у сопствено „затворено друштво”. Страни радници, да би добили дозволе за боравак које пружају бољу заштиту у односу на могућност протеривања из СР Немачке, такозвану »Aufenthaltsberechtigung«, потребно je да проведу и да раде у СР Немачкој најмање пет година. Такву могућност предвиђену §§ 8, и 11, ст. 1. Закона о странцима, уреди за странце одлажу за после осам година, и то само као изузетак у образложеним случајевима. У СР Немачкој има више од 500.000 страних радника који раде дуже од 5 година и који су се прилагодили социјалним и привредним приликама ове земље, али број ошгх који су добили овакве посебне дозволе за боравак (Aufenthaltsberechtigung) износи негде око 5 хиљада С 23 ). Мада се директно не односи на наше раднике, умесно je да се на овоме месту осврне и на правни положај радника из земаља члашща Европске економске заједнице (ЕЕЗ) у СР Немачкој, пре свега зато што они заједно представљају страну радну снагу потчшьену истом западнонемачком капиталу, и зато што се разлике у погледу међусобног правиога положаја у оквирима тзв. »ius gentium« савремене СР Немачке користе често за манипулације унутар национално шареног тржишта радне снаге. Без оваквих односа представа о положају југословенских рад ника, односно групације радника земаља које не припадају ЕЕЗ и који потичу из тзв. »Anwerbeländern«, не би била потпуна. Уговор о Европској економској заједници (ЕЕЗ), у члановима 2,3, посебно у 48, 49, предвиђа слободу кретања и боравка својих држављана у земљама чланицама Заједнице, такозвану »Freizügigkeit«. Y настојању

(зз) Податак v 3eT из: Franz Fritz, »Thesen zum Aufenthaltsrecht der Fremden in der BDR«, одељак TV, »Bedenken gegen die Praxis der Ausländerbehörden«, Dokumentation, ibid.. crp. 95.