Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

907

правый положај страних радника y ср немачкој

испуњено онда када странац, или они који од њега зависе, прима помоћ за животно издржавање одобрено према BSHG, већ и онда када je његов захтев за социјалном помоћи одбијен по другоме основу, зато што ни je постојала потреба за таквим давањима. .. Захтев за социјалну помоћ према § 120 Abs. IBSHG не противи се одредбама за протеривање. ..” „Овај ограничени захтев (за содијалну помоћ прим.) тумачи још одреВеније један коментатор Закона о странцима не би требало да повлачи последицу обавезе издавања дозволе боравка странцу или да се такав боравак странца мора да трпи. Мера протеривања се овоме не би противила. За испуњавање чињеничког стања потребног за протеривање само се захтева да странац нема средства која би превазилазила потребе за сопствено животно издржавање и издржавање његове породице. Аа ли je до такве неспособности за издржавање дошло његовом кривидом, нема утицаја (Пресуда Bad. Würt. VGH vom 18. 6. 1957, VPspr 10,204). „Поред овога, и „странац који упркос вишекратних званичних напора одбија да се на територији СР Немачке прилагоди владајућим животним и стамбеним приликама није достојан гостопримства. Европски уговор о социјалној помоћи (Das Europäische Fürsorgeabkommen) не противи се протеривању таквога странца (Hess. VHG vom 11. 10,61 ESVGH 13,5) ...” ( 43 ). Према томе, законодавство СР Немачке из социјалних разлога je установило право странца на социјалну помоћ, али се коришћење таквих права кажњава фактички „најстрожијом казной за странца протериван>ем”. Треба додати да се у Споразуму о запошљавању јутословенских радшгка између СФРЈ и СРН у члану 5. ст. 2. предвиђа да: „уколико радник доспе у беспомоћно стање без потребних средстава за живот, надлежне немачке власти ће му, сходно немачком праву, пружити потребну помой”. Међутим, изложени прописи показују како то изгледа у стварности „сходно немачком праву”. Y иаведеној „Dokumentation zum..." ce закључује да се тако „егоизам западнонемачког друштва” чува и када je реч „само о 200 марака које би странац требало да прими из каса социјалних установа” (стр. 170). Коментари Закона о странцима указују и на одговарајуће, сличне противречне примере судске праксе СР Немачке у овој матери ј и. Тако, поменута документација доноси пресуду Verwaltungsgericht у Baden Würt temberg ( м ) где се у образложењу каже да je и деја застрашивања оправдана у односу на странце приликом прпмепе прописа, док Савезни суд Bundesverwaltungsgericht у својој одлуци од 25. 2. 1969. сматра да „протеривање није нека споредна казна већ мера полицијско-правног характера”. ( 45 ) Али, исти суд у одлуци од 15. 1. 1970. год. констатује да може доћи до протеривања и ако не постоји основана сумња да ће странац попово ометати немачки правки поредак. Разлози за протеривање имају за циљ да странце, између осталог, натерају и „да воде рачуна” о томе да не смеју да ометају интересе СР Немачке.

(43) Werner Kanein, Ор. cil., стр. 123 и сл.

(44) Verwaltungsgericht Baden Württenberg, U. V. 6. 12. 1965. Према Dokumentacion, ibid.

(45) Die öffentliche Verwaltung, 1969, S. 468.