Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

917

АРИСТОТЕЛ ПРЕТЕЧА ТЕОРИЈЕ РОБНЕ ПРИВРЕДЕ

На жалост, Аристотед се не задржава дуже на овим проблемима и не тражи заједничку супстанцу ко ja сачшьава вредност куће и обуће, те их на тај начин чини самерљивим, већ нанушта овај елементарни облик односа вредности (преко односа вредности двеју роба куће и обуће),. прелазећи на „једно опште мерило вредности", на „спону између свих тих односа размене", те закључује; „Стога je као замена размене (очигледно je да под појмом размене Аристотед подразумева само непосредну размену, прим. В. С.) споразумно уведен новац.” ( и ) Пропустивши да објасни садржину вредности, као основ квантитативног уједначавања различитих (материјалних) квалитета, Аристотед у уговорној природи настанка новца тражи разрешение проблема ( 12 ). Неадекватно схваћена природа вредности, коју Аристотед осећа као својство ствари које се размењују (стр. 124 и 126 „Никомахове етике”) условила je објашњење настанка новца и појединих његових функција, посебно функције мере вредности, које je економска теорија одбацила. Говорећи о нужности употребе новца Аристотед истине: „Стога су се људи договорили да при размени дају и узимају нешто што je и само по себи корисно и чиме се може лако руковати у свакодневном животу, као што je, на пример, гвожђе, сребро или нешто томе слично. Y почетку je била одређена само величина и тежина тог метала, a најзад je у њега био утиснут жиг да би се избегло мерење, jep je жег важно као знак његове вредности.” ( 13 ) Занемарујући за моменат неслагање са уговорним карактером настанка новца. нстичемо нзузетан значај Аристотелове идеје о настанку општег еквивалента и његовог претварања у новчани облик. Подвлачењем улоге жига Аристотед објашњава једну од фаза природног пута настанка новца, што очигледно противуречи идеји о споразумом настанку новца. Да je дошао до вредности као основиог чиниоца робе и до рада као суштине вредности, Аристотел би, претпостављамо, увидео да je новац и сам одређена врста робе која je због својих натуралних својстава ■ — што и сам Аристотел примећује, најпогоднија за вршење функцнје општег израза вредности. ( 14 ). „ГвожВе, сребро или нешто томе слично" врши

(и) Ibid. стр. 125.

(12) Деловит критички приказ недостатка садржине вредности у Аристолеловом објашњењу размене дао je Маркс у „Капиталу". Разматрајући проблем прометне вредности и особеност сквивалентног облика вредности, Маркс одаје признање Ариктотелу као првом мислиоцу који анализира облик вредности и указује на његове недостатке следећим речима:. „Аристотел нам дакле сам каже о шта се разбила љегова даља анализа, найме о то што му je недостајао појам вредности. Шта je оно једнако, тј. она заједничка супстанца ко ja у изразу вредности постеље претставља кућу као постељу? Тако шта „збиља не може постојати", каже Аристотел. Зашто? Кућа представља нешто једнако с постељом, уколико представка 'збиља оно што je једнако у једном и у другоме, у кући и у постелей. А то je л>удски рад". К. Маркс: Капитал, I том, Култура, 1947, Iшр. стр. 25.

(13) Аристотел, „Политика", стр. 18.

(14) Маркс на следећи начин објашљава настанак новца: „Кад je с друштвеиог гледишта, облик општег еквивалента срастао с природиим обликом те специфичие робе, постаје она новчаном робом, тј. функционише као новац. Она добија специфичну друштвену функцију, а стога и друштвени моиопол, да у оквиру робиог света игра улогу општег еквивалента"_ К. Маркс, „Капитал, I том, стр. 34.