Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Генсу припада имовина чланова који умру без наследника. Када прави тестамент, грађанин се обраћа гентилној (одн. куријатској) скупштини која je испрва вероватно давала сагласнсст на његова располагања mortis causa. Ипак, праве родовске својине осим овюс реликата није било. Откада нешхо поузданије знамо о римској историји, среће ce consortium као облик привредног и породичног обједињавања, и тада већ на измаку. То je варијанта патријархалне породичне задруге ко ja се нарочито жилаво одржала на нашем терену. Задруга je у целини власник средстава за производњу. Сваки члан, почев од најмањег детета па до шефа породице, има удео у правилка и дужностима ( 3 ). Касније, када се браћа деле, настају цородице фамилије и својински односи новог, прелазног типа. Новину представља индивидуализовани титулар патерфамилијас. Све што укућани прибаве на било који начин припада њему. Својина над потрошним добрима и средствима за произволњу има обележја апсолутне власти. Али постоје и елементи нечег другог. Имовински односи, „власт” према стварима, нису строго одвојени од власти у правом смислу, од овлашћења према људима. Та веза се огледа и у називима, jep се исти појам; manus (рука) употребљава и за имовинска овлашћења (mancipatio, res mancipi), за власт над робовима (отуда таnumissio), над потомцима (emancipatio) и над женом (брак ca manusom). Ово јединство појачано je породичним религијским култом, чији je првосвештвеник патерфамилијас. Мешању јавноправних и приватноправних елемената доприносила je и околност што ce држава, још слаба, ослањала на шефове породица тако да су они трансмисија државног ауторитета, готово као локални органи власти. Y то време се на исти ранг ставља побуна (perduelio) и убиство патерфамилијаса (parricidium). Шеф породице, иако спутан религијским и моралним нормама, има право отуђења имовине пословима inter vives и mortis causa. Оваква породица била je основна друштвена, економска и религијска ћелија настала на патријархалном ропству и затвореној кућној привреди који доминирају у Риму пре него што je, победивши Карташну, завладао Средоземљем. Слабл>ење породичне кохезије, пораст индивидуализма и утицаја тржишта све више су нагризали ону неимовинску, „јавноправну” компоненту преткласичне римске својине. Држава je ограничила или сасвим укинула право патерфамилијаса да кажњава, продаје укућане. Синови су постелено добили право да учествују у пословима (acitiones adiec titiae qualitatis) и да стичу имовину још док су под влашћу оца (peculium castrense, bona adventitia, bona profectitia). О том великом заокрету сведочи и lex Aquilia изгласан 287. или 286. пре н.е. Овнм законом je принцип накладе штете, који je дотада быо само спорадично присутан, добио ошпти карактер. Док je рани je оштећење ствари схватано као напад на породицу као целину (што се означава изразом familia pecuniaque), што пзазнва углавном пеналне реперкусије, сада се почшье схватати да ствари имају своју вредност, да уместо једне ствари може доћи друга.

(з) О томе: Стојчевнћ, Облици својине у старом Риму, предавање одржано у Лајдену, -објављено у Зборнпку Правног факултета у Новом Саду, 1970, стр. 345—355.

844

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА