Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

845

РИМСКО И АНГЛОСАКСОНСКО СХВАТАЊЕ СВОЈИНЕ

Римљани испрва немају terminus technicus за својину, они употребљавају присвојне заменице: теит esse, suum esse. Овај израза ипак не означава само својину, он ce употребљава и за лица и за ствари. Управо одговара мешавини својинских и личних овлашћења која карактерише власт патерфамилијаса. Чини се да и наш народ у време Бука није имао речи за својину. Y то време се Срби налазе на оном стушьу на коме и Римљани у време Цицерона, у чијим говорима je нађена реч dominus, али не и општи назив за својину ( 4 ). Крајем републике јавља се dominium, а у класичном и proprietas. Прва реч полази од титулара, субјекта (dominus), друга указује на однос према предмету (proprius свој). Преводом ова два латинска термина настале су наше речи: власништво и својина, од којих се прва претежно употребл>ава у хрватској, а друга у српској , терминологии. Мађар Диожди, који се овим проблемима више бавио, тврди да ниједан народ старог века* укључујући и Грке, imje пре тога дошао до општег појма овојине, и тако je латинска реч dominium новина коју дотадања историја права не познаје ( ä ). Пако то није изричито речено, из извора се може заклгучити да Римл>ани схватају својину као pleno, in re potestas, која даје сопственику овла шћења: usus, fractus и abusus. Али ни у римском право та власт није без икаквих ограничена. Ограничена постоје и у интересу суседа (да остави дуж међе извесно земљиште необрађено, да трпи гране са суседовог имана над својим ваздушним простором, да му допусти да убере плодове који су пали на његову земљу итд.) као и у јавном интересу (да дозволи „јавну употребу река”, вађене руда с тим што му припада одређени процент и друга). Да би олакшао промет, претор je санкционисао неформалну предају основних средстава за производну и тако створио бонитарну или преторску својину. Тиме je нестао још један остатак колективне својине. Овакви својински односи били су основ на коме je изграђено цело здане римског приватног права, за које je Енгелс рекао да je „најсавршеније од свих познатих права која се темел.е на приватној својини” ( e ). Ради употпунавана ове, макар и сумарне слике римског поймана својине, додајмо да оно познаје и нешто што већина буржоаских права, негових потомака, нема. То je условл>ен, временски ограничен пренос својине fiducia. Он je коришћен као први облик залоге, као квазитестамент и у друге сврхе. Нешто слично, међутим, постоји у Common Law- u ( trust). Феудализација привреде и друштва утицали су и на својину. Покушано je да се „у старе мешине улије ново вшю". За колонат су коришћени неки готово заборављени институти (патронат, одн. patrocinium) и дугорочни закупи. Ипак, трајност ових односа, нихова битно нова садржина, дали су им нов печат. Ови закупи добијају стварноправну заштиту ergo.

( 4 ) Тако Diosdi, Ownership in ancient and preclassical Roman law, Budapest, 1970, стр. 136. Први пут се реч dominus појављује у lex Agraria из 111. пре н. е. (Is ager locus domneis privatus ita. . .”)

(5) Loc. cit.

(в) Енгелс, Анти-Диринг, Београд, 1959, стр. 115