Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

846

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

omnes, a тиме и квазисвојински карактер (емфитезва, jus in agro vectigali, superficies). 2. Иако je својина само „правки израз односа у производњи”, не значи да она мора увек адекватно изражавати економску суштину. Доказ за то управо je историја својине у феудалној Европи. Када je реч о феудалној својини, ми вршимо уопштавање из једног обиља варијанти које иду од средњовековног Јапана, преко Византије и Турске до Француске Луја XIV. Неке опште карактеристике ипак je могуће извући; 1) земља, као основно средство за производњу, има посебан значај; 2) постоји више субјеката са различитом садржином овлашћења према истој парцели земље; 3) имовински односи нису разлучени од односа власти, однос према земљи одреВује статус у друштву и власт према л>удима који на тој земли живе. Чак je и владарев суверенитет врста својине, тако да кралеви продају, поклањају, дају у мираз делове државне територије. Под теретом великог ауторнтета римског права, тог „писаног разума”, како се онда говорило, средњовековни правници полазе од римског схватања својине као „plena in re potestas", иако je оно поникло на Тереку сасвим друкчијих привредних односа. Примењујући га на феудалну стварност, они долазе до заклучка да, бар што се тиче земле, оваква својина не постоји. Над истом землом своја овлашћења врше и кмет и феудалац и владар. Тек узета заједно њихова овлашћења дају „пуну власт на ствари”. Отуда концепција о подељеној својини, коју чине: dominium eminens владара, dominium directum феудалца и dominium utile кмета. Занимливо je да сами Римл>ани нису у тој мери били спутани сопственим схватањима. Они су дошли до стварноправног, својинског закупа, што више одговара суштини феудалних односа. До сличних резултата дошло се и другде, где није било робовања категоријама прошлости. За муслиманске докторе закуп je установа стварног права. Тако по чл. 405. Меџеле, закуп je „продаја уживања једне ствари за одређену цену”. Закупан je у том уживавьу прилично независан. Он je заштићен erga omnes, може издати ствар у пазакуп без пристанка закуподавца. И Common Law припада овој групи права. Трагајући за својином над непокретностима правник европске формације неће je нигде наћи. Оно пгго Енглези сматрају својином (real pröperty) пре су облици закупа. 3. Откуда назив real pröperty? Општи je принцип енглеског права да све пресуде гласе на суму новца, што je случај и са римским правом. Чак и у случају спора око својине важи ово начело. Међутим, ако je спор о својини на непокретности ,неће се покренути personal action, која доводи до ссуде на новац, већ real action и у том случају пресуда одређује коме прнпада ствар. Тако у својннском праву постоји personal pröperty и real pröperty. Посебан правки режим на земљи у суштини je феудално наслеђе. Доскора je чак владао посебан наследии ред за непокретности. „Лична своЈlша” (personal pröperty) ни у среднем веку ни данас ннје суштински различита од римске proprietas. Стога се на њој нећемо задржавати .