Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

852

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

трајања, онда се каже да титулар има_повратно права ( reversion ). .Титулар /ее simple, који je у корист лица А установке life_ estate (доживотно уживање), задржава reversion _ (повратно право), јер смрћу лица A његова fee simple, односно пуно право својине ожнвљава било у његову корист или у корист његових наследника. Уколико je установлено право мањег обима, после чета се ствар не враћа преносиоцу, већ одлази неком трећем лицу, онда се каже да то треће лице има „остатак" (remainder). Нпр. Лицу А у доживотно уживање (life estate), после тога лицу Б у fee simple. „Правило против вечности (Rule against Perpetuities)”. Иако будући интерес- ноже бити не само „будући”, већ и неизвестан (код contingent future int er est), ова неизвесност не може да иде у бескрај. Могуће je тестаментом или послом inter vivos установит неко право у корист постојећих или будућих лица, али то не сме да се протеше у недоглед. Дутом еволуцијом створено je правило у том смислу ( Rule against Perpetuities) чија je суштина y овоме; будући интерес мора да постане известан (vested) у периоду који неће бити дужи од живота било кот лица које постоји у моменту његовог настанка (настанка овог интереса) плус период потребан од за чећа до рођења (9 месеци) плус 21 година колико je потребно за пунолетство ( 13 ). Ако у овом периоду није реализован, будући интерес више неће важити, тако да титулар стиче пуно право. Y суштини „правило против вечности” иде наруку слободнијем располагању земљом. Estoppel. Common Law познаје у основн исте начине за преношење својине које у римско право. Rosco Pound (Роско Паунд) их чак и класификује на исти начин: на оригинарне и деривативне ( 14 ). Ипак, постоје неки посебни начини прибављања својине који су специфични и који има ју феудални карактер, али je већи број њих укинут (враћање земље за случај издаје, непостојања потомака итд.). Једна одлика Common Law-а je известан отпор према одржају. Док се узукапија у римском праву јавл.а рано, тако да je познаје још Закон XII т., енглеско право тек у XVII в. допушта неку врсту застарелости, да би нетто касније дозволило и одржај (adverse posscsîon ). ВГу овом праву важи принцип; Nemo plus juris ad aliwn transferre potest quam ipse haberet. Али ca једннм занимљивим изузетком. Ако je неко установио својински закуп, a није имао никакво право (estate), ње гов уговор нема ефекта у односу на трећа лица. Међутим. у односу измеБу странака он ипак има неко дејство. Будући да су вал>ано ушли у један правый однос, они су спречени, „стогшрани” (estojpped) да из њега изаБу Тако, ако накнаДно добије преносилац одговарајуђе право, (нпр. наслеВем) њихова трансакција оживл>ује, „добива (to feed the estoppel). Ова кав случај назива ce „tenancy hy Estoppel”. 9. Новије тенденције. Законодавство из 1925. није само сманило број држања (tenures), него и врсте estâtes. Основни облик estate je апсо-

(13) Суштина принципа јесте да неизвесност може да траје доклегод живи и једно од лица која су жива у моменту настанка интереса. Како и у англосаксонском праву важи фикцнја да се зачето дете сматра за већ рођено, овај се период продужује за још девст месеци Томе се додаје 21 година колико je потребно да дете постане пунолетно.

(14) Pound, Common Law, I, New York, 1939, стр. 292.