Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

854

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Број ових ограничења толико ce повећао да има мишљења како више и не постоји апсолутна својина на земли. Megarry (Мегари) се не слаже с тим: „Апсолутна својина (fee simple ) остаје fec simple као и раниje. Једино што су плодови својине постали мање слатки; али то није ништа ново у землишном праву”. ( 17 ). Иако je енглеско право могло адекватније да изрази својинске односе феудализма од европских права, јер није било оптерећено римским схватањем својине, оно je у модерно доба упловило са баластом сопствене прошлости. Већи део феудалног землишног права био je непогодан за потребе трговине и капитализма, тако да су вршене бројне законодавне интервенције. МеВутим, неке од архаичних установа су се не само одржале него и показале као веома добре за имовинске односе најновијег капитализма. Овде нарочито спада trust (уведен joni у XVI в.) као уговор који даје једном лицу право у корйст неког друтог лица. Набројати све варијанте "Траста и елучајспс прнмепс овдечге'би билТЗ ' Siorybe. Зато упућујем на оно што je о томе већ писано у нас. ( 1S ) 10. Ако изврпшмо неко глобално упоређење између римског и англосаксонског схватања својине, видећемо да и поред извесног приближавања постоје неке основне разлике. Најпре пада у очи „панпропријетизам” енглеског права. Како, бар теоретики, нема апсолутне својине, већ више врста истовремено постојећих или сукцесивних интереса, губи се разлика између оног што јесте и што није својина, разлика која je јасна у римском праву. Све или готово све што je везано за уживање непокретности спада у Real Property. Уцбениць у оквиру землишне својине расправљају и о трасту (trust and uses), имовинском режиму супруга, закупима, заложном праву, реалним теретима, службеностима. Нешто слично, али у другом виду, постојало je у раном римском праву. Како испрва стари Римлани углавном знају за својину као облик „власти над ствари”, они многе цилеве, које касније остварују путем залога или службености, постижу фидуцијарним преношењем својине или сличним операцијама. Залога се закључује преносом својгше, с тим што je заложни поверилац имао испрва мора,\ну, а затим и правну обавезу да по исплати дута заложену ствар врати. Службеност се успостављала преношењелг једног појаса земљишта у својину итд. Иако се приближило римском схватагъу, англо-америчко право својине полази још увек од другачијт концепција по којима je могуће: а) истовремено постојање више права на истој ствари; б) условлена и временски ограничена својина; ( 18 ) ив) постојање стварноправног закупа, који

(17) Megarry, qp. ci t., стр. 596. (18) Гаме, Траст y англоамеричком праву, Анали, 1957, бр. 3; исти писац: Нешто о фидуциариям правним послопима, Анали, 1960, 6р. I—2.

(iö) На пример у неким деловима Енглеске (околина Манчестера) раширен je обичај да се продаје непокретност у fee simple за релативно малу суму, али уз обавезу плаћања годшшье ренте. Y супротном, преносилац има право да узме натраг своју земл>у. Додуше, није извесно да ли je оваква трансакција могућа после серије закона из 1925. (в. Megarry, ор. cit. стр. 91).