Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

109

ПРИКАЗИ

сведока. Y обзир долази ралзиковање нормалних и ненормалних лица, мушкараца и жена, деце и старих луди; итд. Излажући све ове аспекте, аутор их илуструје и грешкама до којих je дошло у кривичном поступку код појединих кривичннх предмета. Но, одмах треба рећи да ове илустрације не поткреплују претходно изграђене ставове, већ напротив својим постојањем намећу одређене закључке. Овај метод илустрирања и природа илустрација карактеристични су за сва излагања у књизи. О вештачењу. Проучавани кривичнн списи показују да je код једне петине кривичннх предмета дошло до примене вештачења, као и да je вештачење у добром броју случајева било из ових или оних разлога иэвор грешака. Вештачење се посматра под утлом ньегове везаности за утврВивање способности за виност и везаности за материјални доказ. Посебно je дат осврт на вешхачење рукописа и на вештачење у саобраћајном кривичном праву. На овом месту задржаћемо се само на вештачењу везаном за материјални доказ и указаћемо на неке разлоге услед којих ово вештачеьье може бити нетачно, односно ако je штавише и тачно може довести до погрепших закл>учака. Тако на пр. недовољно прикупљање потребног материала за вештачење, нејасно поставлена питања, оскудна тврђења од стране вештака, превиђање тешкоћа вештаковог исказивања, недовољна стручност вештака, преурањени закључци и хипотезе, и др. На страни судије, који je позван да оцени вештачење, могу се појавнти следећи недостаци; недовољно познавање личности и стручиости вештака, вођење доказног поступка на хемељу непотпуног мишљења вештака тамо где се пропуштено не може поправши, некритично прихватање мишљења вештака, погрепшо тумачење мишљења вештака, и др. Дакле, још једном смо суочешт са веома сложеном проблематикой вештачења као доказног средства у кривичном поступку. Код материјалног доказа указали бисмо само на неке недостатке и опасности. Тако напр. пропуштено тражење материјалних доказа, манљиво узимање материјалног доказа (нетачно узимање материјалног доказа, нејасан материјални доказ и фалсификован материјални доказ) и отклањање материјалног доказа путем фалснфиковања доказа. После овог следи проблематика обухватања доказа. Овде су посреди недостачи који се јављају у пој единим фазама постушса. Тако напр. недовољни извиђаји у претходном кривичном поступку. Најглавнији недостачи били би и то: касно започети извиђаји; недовољно припремљени извиђаји; недовольно искоришћавање доказних могућности; примена недозвољених доказних метода; недовољно истраживање личности; и др. Посебно поглавље je посвећено недостацнма који се могу појавити на страни правосудних органа. Реч je о судијама и судијама-лаицима, државном тужиоцу и полицији, као и браниоцу. Код сваког од ньих могу се срести извесни недостачи у раду у току поступка, који негативно утичу на одлучивање о кривичној ствари. V вези с проучаваним материјалом аутор разматра и време као иэвор могућих грешака у кривичном поступку. Овде он разликује утицај временских епоха од питања времена у по ј единим кризичним предметнма. Тако су времен ске епохе карактеристичне за домет поједишгх дисцгшлина ко je се примењују у кривичном поступку, као напр. што je случај с криминалистиком. Временска раздобља због својих схватања могу утицати и на откривање појединих кривичних дела, напр. побачаја, паљевина, привредних кривичннх дела, кривичних дела у области дрога и др. Протек времена утиче и на правка схватања. С овим излагањима аутор je начео једну веома интересантну и значајну проблематику. Веома кратко и рекли бисмо недовольно аутор се задржао на значају штампе и других медија информисања, али je корисно да није изоставио и овај могући извор грешака у кривичном поступку. Најзад пред нама je и ооврт аутора на тему да и само кривично процесно право својим одредбама може да утиче на могућност свестраног и потпуног расветљења кривичне ствари.