Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

115

ПРИКАЗИ

Трећа глава ce бави пихањем промене структуре насеља у послератном периоду. Констатује се веома брз процес урбанизације како у погледу релативног и апсолутног пораста урбанизованог становништва тако и повећањем броја свих категорија градова. Анализиране социјалистичке земље забележиле су утолико већи пораст урбанизације уколико je била израженија аграрна структура. Професор Михаиловић утврВује да се може говорити о феномену урбанизације села и рурализације градова. Посиоци ових тенденција су радници-сељаци чији проценат у укупној радничкој класи Југославије износи између 35 —45%. Што се тиче питања којем типу града треба дати предност на данашњем стушьу развоја, изгледа да претеже мишљење да су средњи градови најоптималннје решење, у првом реду због тежње да се избегне прогресивни пораст тропжова великих градова. Y четвртој глави говори се о променама у социјалној структури које су, по мшпљењу писца, условљене: а) променом у својинским односима; б) применом у демографској и социјалној структури под утицајем индустријализације и в) експанзијом колективне потрошње. Сељаци су колхозници, радници на државним добрима, индивидуални пољопривредници или сељаци-радници. Запажа се тежња професионализације пољопривреде (прелаз са натуралних на тржишне облике привређивања), а с тим у вези, и продирање техничког прогреса. Свакако да je утицај индустријализације на друштвену структуру био најдубљи. Y већини посматраних земаља тек се у послератном периоду формирала бројна радничка класа и интелигенција. Y вези са овим запажају се проблеми адаптације радника сељачког порекла и недостатак индустријске традиције. Битна питања институционалног контекста у одиосу на регионални развој била би: финансирање, планирање и критерији локације. Y централистичким системима одлучивања финансијска средства су јединствена и општедруштвена. Одлуке о територијалној алокацији инвестиција доносе централни органи у складу са схватањем о недељивости укупног и регионалног развоја. Y почетном периоду Југославија ce није разлиновала од осталих социјалистичких земаља. Али, развитом и афирмацијом система самоуправљања акумулирана средства су децентрализована па су предузећа постала независна у доношењу инвестиционих одлука. Југословенско решена je овим рачунало да ће постићи активирање регионалне иницијативе, елиминисање неминовног централистичког субјективизма, бољу координацију сектора на нивоу региона a увоВење кредита уместо бесповратног финансирања требало je да повећа ефикасност инвестиционих улагања. Коначне закључке овакве политике још je рано доноспти мада се запажа да до већег извоза капитала из развијених у неразвијене регионе није дошто, што се, измеВу осталог, објашњава и великим бројем банака које каналишу средства као и чињеницом да ни развијени региони не располажу сувишним капиталом. Такође се констатује да je видно порасла политична моћ република и комуна. Што се тиче планирања рагионалног развоја треба установити да још у пракси није постигнут кајбољи однос секторске политике на националном нивоу и политике регионалног раавоја. Чињеница je да je регио нални апсект био потчињен секторско.м, што je и разумљиво када се има у виду да je цил> свих социјалистичких земаља био глобални раст производње, а то je неминовно водило фаворизовању сектора и грана. Прелазак са централизованог на децентрализован систем одлучивања, у чему je Југославија отишла најдаље, озыачио je увоВење регионалног приступа привредном развоју. Y питању критерија локације можемо рећи да се до сада више имала у виду индивидуална рентабилност предузећа посматрана на кратак рок и кроз призму дате привредне гране док je комплексни прнвредни развој одре Вене територије био у другом плану. Често су, на пример, велике инвестиције у екстрактнвну индустрију, у термо и хидроцентрале по својим ефектима биле „екстериторијалне” за регионалну привреду.