Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

98

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на материјалшш средствшш која сили стоје на ( 10 ). Развијенија држава je боље наоружана, она штавише, како то показују каснији Енгелсови примери, у извесним исторнјским ситуацијама једина и може да користи неко иначе свима доступно оружје и да ужива и „свари" све последние победе. Тачно je да она оружјем наглашава своју и онако већ постојећу моћ и да супериорно оружје има повратно дејство на њен даљи развитак, али je исто тако тачно да ће се и у разоружаном свету та моћ испољавати на друге начине и мање моћне непосредно излагати моћнијима. Када се, заједно с Енгелсом, има у виду да су „свуда и увијек ... економски условн и средства оно што прибавља ,сили 1 побједу, без које она престаје да буде сила”, и да je „првобитно" код саме силе „економска моћ, располагање средствима крупне индустрије” ( lł ), увиВа се да разоружагье не може да разрепш неједнакости, експлоатацију и агресију другим средствима, мада се мора признати да економски моћнијим силама одузима једно од ефикасних средстава за спровођење своје воде, средство које доводи у опасност и низ општечовечанских вредности. То je једини разлог што ће се развијеније земде теже разоружати од слабије развијених, али то не значи да ће се онда само због разоружања однос између њих променити, Шlти изгубити опасности које он носи по националну безбедност. Ако je уз то однос моћи, заснован на другим околностима (територија, број становннка, положај, сировине итд.) био коригован бољим наоружањем слабије стране, ко ja уз то верује да je утрожена, онда она у разоружању с гледишта безбедности види и губнтак. Њу би задоводило само разоружање противника и сматрала би га правичним, будући да je сигурна да га неће угрозити. Илузорно je очекивати пристанак друге стране на такав предлог jep она највероватније цело стаже опажа с улогама сасвим друкчије подељеним. Као што се види, наилази се одмах на најтеже питање разоружања: може ли се самим разоружавањем стварати и поверење, или оно мора да настане на други начин да би до разоружања дошло? Дилема поверења прати и спровођење већ договореног разоружања, које ако je опште и потпуно мора да иде постелено, при чему je немогуће избећи тренутке у којима ће једна страна бити слабије наоружана од друге. Пошто je высок ступањ наоружања пре свега диктиран високим стушьем подозрења, процес разоружавања треба, дакле, да толико неповерење за кратко вре.ме проведе у атмосферу без осећања страха и ризика. Ако je и прихватљива теза да ће конечна разоружаност веома погодовати таквом стању, ( 12 ) парадокс разоружања je у томе што пове-

(10) Ф. Енгелс, Anti-Dühring, Загреб 1946, стр. 171—172.

(н) Исто, стр. 177. и 180.

(12) „Ликвиднрање материјалног апарата за воБење рата учиниће крај таквим ружним појавама садаштье стварности, као што je .хладнн рат’, који je могућ само у Условима неповерења и страха у односима измеБу држава... Y разоружаном свету односн меБу државама неизбежно Бе се градити као односи измеБу равноправних, суверених учесника у међународним везама”. В. М. Чхиквадзе, (ур.). Курс Международного права, том V. Москва 1969, стр. 231.