Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

100

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Међународна безбедност, а не само безбедност појединих држава, угрожена je постојањем оружја чије ce дејство не може ограничит на изабрани циљ већ прете опасным штетама, па и уништењем, чихавом л>удском роду. Y таква оружја спадају, поред нуклеарног, и биолоппсо и хемијско, тим пре што je производња ових последњнх јефтинија и практично доступна ширем кругу субјеката ( 19 ). Попгго je употреба таквог оружја ирационална jep се не може спојити ни са каквим стварним, похвалним или покудним, спољнополитичким циљем држава-поседника, изгледа да би и једностране мере у правду таквог делимичног ограничавања наоружања или разоружавања биле скопчане с мавье ризика за оне који их буду предузели, а да не помињемо оне државе које су се, као Југославија, унапред одрекле производње и поседовања таквог оружја. При том, међутихм, не треба заборавити да je за сада сврха таквог оружја да буде преттьа, застрапшвач. Тачно je да je претња, ако je скопчана са штетом за салют претиоца, мање убедљива, али je добро познато да и ирационална претња, која иде до претње самоубиством, има своје опасно и паралишуће дејство и да се подражавањелг ирационалности люгу постићи значајни успеси у психолошком рагу. Како се национална безбедност јасније и присније осећа од међуяародне, ни делимично разоружање не може се успоставити без поверена, које у овом случају може да се помогне и донекле замени вером у разум. Парадоксално je, међутим, али и истшшто да су неки од досадаппьпх успеха на пољу ограничавања нуклеарног наоружагьа управо засновани на неповерењу, на подозрењу које велике силе имају према мањим државама и које je до сада доводило дотле да ни своје савезнике не упућују у тајне најмодернијег нуклеарног оружја, да их њнме не снабдевају и да се сразмерно лако споразумеју да то убудуће не чине. Бокић je упечатљиво показао да се супер силе понашају тако као да je нуклеарно оружје уг њиховим рукама стабилизациони и умирујући чинилац, док то не би било у поседу мањих и „иеодговорнијих’', лгада за то нема никаквих доказа ( 20 ). Неповерење, сумња у разум, постоји, дакле, и према савезницима. Део парадокса je, пак, и то што je искуство показало власницима нуклеарног оружја да га супротна страна за више од две и по деценије није употребила па се чак устручавала да га преда и себи блиским државама, што опет значи да велике силе једпа другој призиају рационалност и осведочујч се у н>у. Поврх света, нуклеарно разоружали свет био би иешто даље од самоуништења, али би у себи носно могућности да за скрашено време пређе део пута којим се вратио. Разоружање не може да постоји самосталпо. Друге мере треба да му претходе и да га крунишу. Као што je тачно да се безбедност не може наћи у наоружању, испоставља се, на жалост, да ње нелш ни у

(19) Вид. Ј. Moch, » The History of Disarmament Since 1945«, у АБС Weapons итд. (nan. 6), стр. 128. M. Радојковић, меВутим, исправно примећује да и „класично” наоружање све више постаје оружје за масовно уништавање. „Међународна заједница и разоружање , Мећународна политика бр. 547/1973, стр. 2.

(2о) Нав. дело, стр. 4 и даље.