Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

109

МЕБУНАРОДНОПРАВНИ КОНТИНУИТЕТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ

Y доктрина међународног права постоји скоро општа сагласност о томе да измене влада и политичког система нису посебан узрок престанка важности уговора, заюъучених од претходних влада. Ппсци полазе у првом реду од основне чшьеыиие, а найме, да je уговорна страна држава као таке ап да je влада само матернјално представлю, те измена те владе не утиче на обавезе које je иста преузела у име државе, чији je само представшие. Не треба мешати владу, као орган државе, са државом као субјектом међународног права. Када влада закључује уговор, она обавезује државу, те измена владе не може да ослободи нову владу ранијих обавеза. Владе се бирају, мењају, пропадају, али држава као таква остаje. Лице које закључује уговор, у име владе, или шеф државе, сви они делају у име државе. Држава надживл>ава по правилу сваку промену, односно доктрина се позива да постоји континуитет правног субјективитета државе. Још од старих Римљана важило je правило: Forma regiminis mutata поп mutatur ipsa civitas. Ово правило до сада није озбиљно оспораваяо. Оно налази своју потврду још у старих Грка, Grotius-a и у све већој мери у данашње време. Нужност постојања овог правила лежи у потреби за сигурношћу правних ситуација једном створених. Оно обезбеђује међународни јавни поредак од дејства унутрашњих револуционарних и других промена. Извршење међународних уговора и обавеза не би требало учинити зависним од унутрашњих промена у државама уговорницама. Правки основ ове обавезе je начело pacta sunt servanda. Оваква гледишта подржана су у пракси држава, сем неких изузетака, потврђена судском праксом, a такође дошла до изражаја приликом кодификације међународног уговорног права. На такав став угадала je нужно међузависност држава, размена робе и узајамна помоћ, комуникације и др. Држава у нашим условима не може опстати без сарадгье са другим државама. У класичној доктрини меВународног права чини се изузетак од овог правила само за тзв. уговоре intuitu personae (уговори о наследству престола и др.). Такви лични уговори и обавезе не обавезују нове владе и режиме после уставних и других промена, с обзиром да су заклучени у директној вези или интересу самих потписника. Тенденција je у доктрины да се овај изузетак, предвиђен углавном за уговоре владара, прошири и на оне политичке уговоре односно друге обавезе који су везани са очувањем одређеног облика владавине или политичког режима. Овим изузецима понекад се додаје и непризнавање оних обавеза које су претходне владе преузеле за кредитирање операција и подухвата против нових револуционарних влада које су дошле на власт. Мали je број писаца који истичу да неће важити и сви они уговори који нису у складу са новим јавним поретком. Совјетска доктрина прошнрила je ове изузетке и истакла да се сменом класа на власти у држави, она ослобађа поштовања оних уговора и обавеза који су у супротности са принципима нове социјалистичке државе. Неки од совјетских писаца односе се крајње негативно према устаиовама идентитета, континуитета и сукцесије држава ( 3 ).

(з) Л. Моджорян, Идентичность, непрерывность и правопреемство субъктов международного права, Советское государство и право. No 9/1958, стр. 61, 62.