Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

вије одлучно je устао против комадања територије Југославије и нових граница које je окупатор стварао. Окупаторске силе желеле су да даду и крајњу форму распаду југословенске државе. Y циљу коначне потврде нестанка југословенске државе, закључен je Споразум о подели добара бивше југословенске државе и о неким финансијским питањима с Тим у вези од 22. јула 1942. у Берлину ( 5 ). Y Споразуму je, најпре, констатовано да je Краљевина Југославија престала да постоји као држава. Државама стицатељицама у смыслу овог споразума сматрале су ce: Немачки Рајх, Италија (укључнвши Албанију и Црну Гору), Мађарска, Бугарска, Хрватска и Србија (ова заступала од немачке вдаде). Закључимо: сама окупација Југославије као и акти који су пратили ту окупацију (сви уговори НДХ сматрају ce непостојећим и неважећим са становишта међународног права), нису могли да утичу на идентитет и континуитет југословенске државе. Окупација као прнвремено и фактичко стање, сагласно општеприхваћеним правилима међународног права, која произилазе из Хашког правилника од 1907. о воВењу рата на копну, не може бити правый основ за престанак субјективитета окупиране државе. бб) Одлуке Антифашистичког већ а народног ослобоћења Југославије (АБНОЈ). Одлуке другог заседања АВНОЈ-а од 29. и 30. новембра 1943, одржаног у Јајцу, представљају солндан основ за изучавање правног континуитета југословенске државе. Постављају се питана: да ли су револуционарне промене извршене у Југославији могле да утичу на континуитет југословенске државе у њеним међународним односима; да ли je нова Југославија, по својој револудионарној суштини власти и промени државног и друштвеног система, била и нови субјект меВународног права? Koje су особености које je пружила југословенска народна револуција, Са гледишта унутрапиье промене друштвенополитичког система у односу на принцип континуитета државе? Y „Одлуци о изградгьи Југославије на федеративном принципу” каже се да „народи Југославије никада нису признали и не признају раскомадање Југославије са стране фашистичких империалиста и доказали су у заједничкој оружаној борби своју чврсту вољу да остану и даље уједињени у Југославији”. ABHOJ je конституисан у „врховно закоыодавно и нзвршно представничко тело Југославије, као врховни пред ставник суверенитета народа и државе Југославије као целине” (подвукао аутор). Y свим актима другог заседања АВНОЈ-а говори се о држави Југославији, нигде се не наглашава да je то нова држава у смислу новог субјекта међународног права, већ се полази од оые југословенске државе која je постојала пре 6. априла 1941. Захтева се само да „органи њихове народне власти (народа Југославије —• примедба аутора) изникли из досадашње борбе, буду у иностранству признати и поштоваыи”. Истовремено je донета и формална одлука о одузимању права законите владе Југославије југослбвенској избегличкој влади да представља Југославију у међународним

(5) G. F. Martens, Nouveau Recueil Général des traités, 3e Série, XL, 1943, p. 651; Mebyпародни уговори НДХ, 1942, стр. 225.

113

МЕБУНАРОДНОПРАВНИ КОНТИНУИТЕТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ