Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

115

МЕБУНАРОДНОПРАВНИ КОНТИНУИТЕТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ

посебно касније, Врховни штаб НОВ!, као и НКОЈ, решавају многобројна пихања ca савезницима, која улазе у надлежност владе (сарадња са савезничким војним командама у вези ca даљим воВењем борбе, пријем савезничких војних мисија почев од маја 1943. стварање наших поморских база у Италији, обраћање од стране савезника Врховном штабу НОВ! по питањима која нису само војне природе, слање војних мисија НОВ! у СССР и В. Бртанију, стављање забрана марта 1944. банками у Лондону, Вашингтону, Рио де Жанеиру и Анкари на издавање и пренос новца Краљевине !угославије, закључење прввх меВународних споразума и то: Протокола о школовању авијатичара НОВ! измеВу Врховног штаба НОВ! и савезничке команде за Средоземље од 12. марта 1944. као и Споразума о бескаматном зајму у корист !угославије измеВу НКО!-а и владе СССР од 16. јуна 1944. итд.). !една од најважнијих кэ.рика, у којој се недвосмислено изражава меВународноправни континуитет југословенске државе, јесу два споразума измеВу председника Нащгоыалног комитета ослобоБења !угославије !о--------сгша Броза Тита и председника југословенске избегличке владе др Ивана Шубашића, познати као први (од 16. јуна 1944. Вис) и друга (од 1. новембра 1944. Београд) споразум Тито-Шубашић ( 9 ). Полазна тачка у преговорима за ове споразуме било je признавање тековина народноослободилачке борбе изражених у одлукама другог заседања ÀBHO!-a а споразумевање са југословенском избегличком владом учшьено je у циљу дал>ег воБења борбе и стварања јединственог представыиштва југословенске државе. Друга споразум изричито наглашава меВународноправни континуитет Тугославије и представља формални документ за потврду континуитета југословенске државе на меБународном плану. Y њему се перед осталог каже: „Стојећи на принципу континуитета .Тугославије са меВународноправног гледишта... Пошто je !угославија призната у друштву Уједињених народа у свом старом облику, и као таква функционише, ми ћемо тако нашу земљу претстављати и даље пред вањским свијетом и у свим актима сполше политике, док наша државна заједница, будућа демократска федеративна !угославија, не добије, слободном одлуком народа, свој дефинитивни облик владавине". Овакве обостране изјаве могле су само да произаВу из два центра власти једног истог субјекта меВународног права, тј. југословенске државе. Оба споразума садрже извесне посебности које указују на својеврсно меВународно признанье нове јединствене владе !угославије. Споразумима je озакоњено тзв. „двовлашће”, иако на посебан начин, jep je исто прнзнато обострано. То двовлашће не огледа се у стварном вршењу власти унутар земље, већ само у постојању два органа за меВународно представљање.

(8) Текст оба споразума: Службени лист ДФЈ, 11/1945.