Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

117

МЕБУНАРОДНОПРАВНИ КОНТИНУИТЕТ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ

образована je формално указом краљевских намесника. Стварно, она je била утлавном продужетак Националног комитета ослобођења Југославије, како по број чаном саставу тако и као одраз односа политичких снага у земљи. Тековине народноослободилачке борбе су очуване а одлуке другог заседања АВНОЈ-а у својој битности нашле своје остварење. Краљевско намесништво остало je и даље да врши одређене надлежности из међународног представљања, као што je пријем акредитивних писама страних дипломатских представника, именовање југословенских дипломатских и конзуларних представника, давање овлашћења за закључеље међународних уговора, постављење и разрешење појединих високих државних службеника итд. Ове надлежности вршиће Намесншптво док Демократска Федеративна Југославија не добије свој дефинитивни облик владавине, тј. до 29. новембра 1945, када je југословенска држава проглашена за Федеративну Народну Републику Југославију. Пут признавања међународноправног континуитета југословенске државе био je нравно оправдан а политички нужан и целисходан. Y томе je и прилог југословенске праксе потврди принципа меВународноправног континуитета држава, упркос револуционарних, друштвених и политичких промена у земли. б) Унутрашњеправни дисконтинуитет југословенске државе (1941 1945). Y југословенској литературы отите je усвојено мишљење да не постоји унутрашњеправни континуитет Краљевине Југославије и ФНРЈ. То схватање заснива се на чињениди да je упоредо ca борбом против окупатора рушен стари државни апарат Крал>евине Југославије, који je окупатор join задржао. Прве одлуке и друга акти нових органа власти у току народноослободилачке борбе и нарсдне револуције нису се заснивали на Уставу од 1931. и другим законским прописнма Краљевине Југославије, већ су донети против тог правног стања и насупрот тему. Одлуке другог заседања АВНОЈ-а значе формалин и суштински прекид између новог и старог правног поретка. Y току самог рата на ослобођеној територији развило се и примешивало начело „старо право не важи”. Оно je више пута истицано од стране врховних органа нове народне власти и служило као путоказ при настаjaiby новог југословенског права. Свој формалин израз нашло je у Одлуци Председништва ABHOJ-a од 3. фебруара 1945 ( 12 ). Стилизација члана 2. ове Одлуке створила je у по j единим органима и судовима извесне нејасноће у примени у погледу домашаја укидања прописа који су били у валсности до 6. априла 1941. Министарство за конституанту ДФЈ интервенисало je и дало тумачење да се ова одлука има схватити тако да се не примењују непосредно прописи предратне Југославије, већ само правна правила која из њих произилазе, и то под одреЬеним условима. Y Декларацији о проглашењу ФНРЈ од 29. новембра 1945. истине се решеност да се измени „унутрашњи поредак” и ,„да je монархија била највећа сметња стварању нове Југославије”. Закон о неважности правних

( 1г ) Одлука о укидању и неважности свих правних прописа донетих од стране окупатора и њихових помагача за време окупације; о важности одлу ка K су за то време донете; о укидању правних прописа који су били на снази у часу иепријатељске окупације (Слулсбени лист ДФЈ 4/1945).